четвртак, 23. фебруар 2017.

ВЕЉА ВРАГ на Радију!

Изузетна драма Ивана Велисављевића, са Ненадом Џонијем Рацковићем у главној улози и у режији Бобана Скерлића!


Субота, 25. фебруар, Трећи програм Радио Београда – 23.05 h
 
Иван Велисављевић: СЛАВА И СМРТ ВЕЉЕ ВРАГА (Премијера)
 
Веља Враг је средовечни андерграунд уметник и инвалид, кога издржава болесна мајка. Он се суочава са питањем смисла сопственог радикалног схватања уметности, које иначе плаћа ценом тоталне друштвене маргинализације у времену доминације комерцијалне уметничке сцене. Вељина драма достиже врхунац када прихвата понуду која од његове уметности, под владајућом модом брутализма, жели да створи комерцијалан и идеолошки успешан производ.
Улоге тумаче: Ненад Рацковић, Миња Пековић, Јадранка Селец, Бојан Жировић, Небојша Илић, Александра Цуцић, Милица Гојковић и Ивана Ковачевић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Предраг Васић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Режија: Бобан Скерлић
Уредник серије: Оливера Коларић 


Драма у целини на:
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2650056/.html

среда, 22. фебруар 2017.

Захар Прилепин на Стању ствари!

На Стању ствари мој текст о "Писмима из Донбаса" Захара Прилепина:

https://stanjestvari.com/2017/02/22/kolaric-pisma-iz-donbasa/

ПОВРАТАК (Предраг Јакшић, 2017)


Владимир Коларић

ПАРАНОИЧНИ ЈОВ

 
Куга нашег времена су фармацеутске компаније, а реакција савременог Јова на неиздрживу патњу је параноична; уместо да своје (лажне?) пријатеље-саветодавце поучи да су „наши критеријуми погрешни“, он их убија.

Дебитантски дугометражни играни филм „Повратак“ Предрага Јакшића, са учешћем иконичних америчких глумаца Лазара Роквуда, Ника Манкуса, Мајкла Пареа и Џона Севиџа, као и занимљивог избора домаћих глумаца и „камео“ појава, већ је и старту занимљивији од већине филмова текуће српске продукције: то је неспорно филм који „о нечему говори“, има идеју и трага за неким смисловима, па чак у некој мери оперише и са „подтекстом“, што је појам за који сумњам да добар део овдашњих редитеља и драматурга уопште зна шта значи.

Прича о фармацеуту српског порекла, који се из Америке враћа у своје родно село гоњен грижом савести због прљавих послова у које је била укључена компанија у којој је радио, као и због расула сопствене породице, али можда и од оних за које може бити незгодан сведок, при чему га у завичају ипак стиже нечиста америчка прошлост, што од њега прави вишеструког убицу - није грађена ни на кодовима жанровског ни на (идеолошким) матрицама фестивалског, такозваног „ауторског“ филма. Попут „ауторског“, филм инсистира на идејности, „атмосфери“ и аутентичности-субјективности а не типизованости израза, док се попут жанровског филма не одриче нарације, наглашене семиотичности и релативно континуалне монтаже, као и ослањања на филмску традицију.

Као што филм, и поред интер и метатекстуалних слојева повезаних најпре са глумцима и „појавама“ који са собом носе пртљаг својих професионалних и животних биографија, у основи није посмодернистички и филмофилски пастиш, тако ни надоумица о вези за границом између реалности и илузије, односно природом и „оправданошћу“ јунакове параноичности, није третирана у маниру „халуцинопоетика“, већ у основи психо-реалистички.

Експлицитно позивање на библијски текст, претећа и предапокалиптичка семантизација и атмосфера простора који је протагониста изабрао са сопствено уточиште или искупљење, поред поетичког лука на линији локално-глобално, даје филму извесну значењску и идејну ширину, као и стилско-поетичку аутентичност, повремено и упечатљивост, не само у контексту тренутне српске продукције. Глумачко тело Лазара Роквуда успешно презентује рањеност конкретне људске егзистенције насиљем и обманама „овога света“, који се, самоскривљено и самоумишљено или не, од почетка претећи и готово инстинктивно непријатељски односи према главном јунаку.

Ипак, недореченост митопоетског модела заснованог на књизи о Јову, неодређеност праве природе и усмерености пародијског и иронијског поступка примењеног у филму, нарушавање драматуршко-драмског континуитета анегдотално-епизодичним уметцима и повремена визуелно-кинестетичка одступања од проверених принципа филмског језика, мањи су проблем од извесне недорађености ликова, узрокованим пре недостацима у редитељском вођењу глумаца него драматуршком поставком. С обзиром на значај који главни лик има у оваквом поетско-драматуршком моделу, ово битно нарушава рецепцију и естетско-идејне домете филма.

То је штета, јер овај филм је, с обзиром на идејне и естетске потенцијале, несумњиву посвећеност у извођењу и слободарско-истинољубиви етос, заиста могао бити као ниједан други. Остаје ми да се, пре свега као гледалац, надам да ће у свом следећем филму, а таквог би морало да буде, Предраг Јакшић порадити на свом редитељском раду са глумцима.

петак, 17. фебруар 2017.

среда, 15. фебруар 2017.

Светислав Пушоњић: Изван њиховог домашаја


Владимир Коларић

ОВАКВИ КАО ОН

 
Приповетке Светислава Пушоњића из збирке „Изван њиховог домашаја“ (Жагор-Логос, Београд, 2006) су реалистичне, у смислу једног „пресног“ реализма који не избегава незгодна питања свог времена, па и она о чијој легитимности не постоји „званични“, дакле медијски и институционално верификован, друштвени консензус; истовремено једног релативно детаљистичког реализма који се мање ослања на утицај медијског посредовања а више на обрасце језички (идиомски) модернизоване реалистичке приче деветнаестог века; који се не клони жаргона, али избегава ослањање на иконографију и кодове популарне културе.

Извесна тенденциозност и типизираност у овим причама стога није последица списатељске невештине или жанровских конвенција, колико једног отуђења од оног што се сматра савременим светом; рецимо то отворено - од западног света. И то неспорно једног аутентичног отуђења, које тражи свој литерарни и свој културни израз; а које је, волели то или не, један сегмент српске историје и културе, пред којим не бисмо смели да жмуримо, колико год се некима од нас чинио несхватљивим, па можда и опасним.

Ове приповетке и овај реализам стога стварају известан ефекат онеобичавања, „очуђења“ на нашем макар и критички обликованом погледу на савремену друштвену, културну и политичку стварност. По томе се, због другачијег културно-политичког контекста, највише и разликују од својих пандана, који на трагу на пример Валентина Распутина, социјалистичког реализма и сеоске прозе итекако постоје у савременој Русији.

Ипак, та отуђеност није овде само декларативна и програмска, она је и болна. Она је, пре него призивање некаквог „златног доба“ патријархалности, у својим бољим моментима у основи вапај за „живом душом, која се са нечим рве и за нечим трага“, душом коју још није смрвио механизам „овог света“, ма под којом идеологијом се тај свет крио. А ту свакако има нешто од оног бунтовништва и слободарства, које једино и може бити достојно истинског писца.

уторак, 14. фебруар 2017.

ЕГИПЋАНКА Бранимира Ћосића на Радио Бг!


Уторак, 14. 2. 2017.
ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32)
Бранимир Ћосић: ЕГИПЋАНКА (Премијера)

Приповетка „Египћанка” српског међуратног писца Бранимира Ћосића говори о „уклетој” љубави младог Београђанина који у Лозани упознаје загонетну лепотицу египатског порекла. Сложен љубавни однос и загонетни нестанак Египћанке доводе до расцепа у младићевом идентитету. У споју авангардног сензибилитета и мотива хорор књижевности, у драми се испитују теме двојништва, сложености међуполних односа и културно-цивилизацијских веза.

Учествовали су: Лазар Ђукић, Милица Стефановић, Михајло Јовановић, Лазар Јованов и Никола Вишњић (инструменталиста на хенг драму)
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Предраг Стаменковић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Режија: Марија Крстић

Снимак драме у целини на подкасту РТС-а:
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2629082/.html

понедељак, 13. фебруар 2017.

недеља, 12. фебруар 2017.

BORIS MARIĆ: Uvod u san


Владимир Коларић

ОВО НИЈЕ СВЕ

 

Песме Бориса Марића у збирци „Увод у сан“ (Књижевни клуб Брчко, 2016) су апокалиптичке. Не, у њима нема експлицитне, догматске или доктринарне религиозности, али постоји осећање краја, и перспектива која на свет и човека гледа са њиховог краја, који је већ уписан у њихово, како актуелно тако и историјско, постојање.

Сан овде није метафора ни смрти ни света као симулације-илузије, већ једна унутрашња перспектива, у сталној борби са собом и поунутарњеним светом, поглед унутра и изнутра, поглед не изгубљен у времену и не замрзнут у метафизици, поглед живог односа са светом у који је укључено читаво наше биће, као појединачно биће сваког од нас.

Човек је сахрањен у лешу, а наше слабости, грешности и мучнине су као капсуле смртоносног отрова у нама, који сваког часа могу да експлодирају. Свет нас и као хладни космос, и као технолошка објективизација, и као систематско поље страсти, окива и замало распиње, и то увек нас распиње изнутра. То изнутра, то трвење са светом у нама - то је сан, и то је простор песме.

Али друго лице тог сна, или макар његова друга гримаса, је и жеља за бекством, раскидањем окова природе, силе и страсти, за објављеним смислом пред којим се занеми, у једној људима доступној кенози реалног сагледавања самог себе и, што је најважније, једна нада за оживљавањем и истинским живљењем, о ономе да ко је „попио превише вина“ ни „вода није без укуса“. Јер шта је за нас тај хладни свет, та овосветска сила и та страст, ако смо слободни? Ако смо  се напунили оним што чини да никаква смрт за нас више не постоји.

То је наравно само наслућено у овим песмама, као могућност која се пролама кроз нашу унутрашњу рањеност и празнину, затрованост, обогаљеност и окруженост богаљима, и тежњу нашег срца да „поново постане облак“; у њима свакако има нешто од оне „мудрости којом одишу самртне постеље“, која је достиже слободом као буђењем наше уснулости, охладнелости и угаслости, проговарањем духа језиком нашег „непослуха“ према ужасном стању света и човека које смо прихватили као норму.

Песме су увод у сан само онда ако су наша припрема за „нападе радости“, за онај мир „који не треба сведока“, лудило слутње да ћемо се не само пробудити из мртвих, него да из мртвих можемо будити и друге.

Чак и независно од њихове песничке вредности, песме Бориса Марића имају древне корене. Једне мистериозне традиције гађења према свету, спасења као ослобођења кроз  лични раст све до мере надчовека-свечовека, и самилости која произилази из увиђања нашег заједничког егзистенцијалног положаја и оног духа који повезује све нас као мала божанства; једне традиције чији је једини императив императив мира, традиције једне истинске, пре имплицитне него икад остварене, свечовечанске културе, која у поглед на свет и човека, поред садашњости прошлости и будућности, поред простора и материјалности-телесности, укључује и димензију бесмртности.

Ако би Борис Марић и даље наставио тим путем, постао би свима нама сестра и брат, постао би неко, можда један од ретких, са којим би се заиста могло даље, са којим би се могло разумети тамо где је разумевање једино и могуће. Јер:

„Ово није све

На зачељу свијести

Још увијек постоји свијет

Без да и без не

Можемо пити и јести

Трулим страстима

Гасити своје давне сне

Бити свако у свима

Рјечите усне

За тишину у људима

И опет ноћима слушати глас

Који у нама буди само нас

Врисак, што нас повлачи на дне

Сабласно пусте

Ово није све.“

Зашто да не?

четвртак, 9. фебруар 2017.

ALEKSANDAR MILANKOVIĆ: MALA OD VRTEŠKE


Владимир Коларић

МАЛА ОД ВРТЕШКЕ

 


Александра Миланковића нисам упознао преко књига, већ преко фејсбука, и ту ми се учинио као један одмерен, паметан и изузетно суптилан, чак нежан човек. Ту сам прочитао и понеку његову песму, и личила ми је некако на њега, онаквог каквог сам га пројектовао.

Од детињства сам развио гордост писца, уверење како уме да процени људе, како му је интуиција и емпатија развијенија него код већине. А временом сам, можда највише из пристојности и страха да је све то само надменост, почео да сумњам у своје процене, да потискујем тај први доживљај, и да рационализујем. И то је функционисало, нарочито да одложи и стиша неку реакцију, која би некога могла да повреди. Понекад и претерано усхићење или пристрасност, која би некога могла да збуни и уплаши. У спознајном смислу - тешко да је донело било шта добро.

И коначно сам прочитао једну књигу Александра Миланковића, његову последњу, „Мала од вртешке“ (СКЦ Крагујевац и Арт Врт, Београд, 2016) и она се потпуно уклапала у овакву естетику стварности и естетику човека, у то поимање човека и света једним тајанственим чулом, које имају или су га макар развили само поједини, а који су међусобно више него сестре и браћа: да виде нешто у човеку и свету што обично око не може видети, а да то није нужно оно што се зове трансценденцијом.

Писао сам о рату, добро. Рат је мој проклети литерарни брат, сапутник којег моје речи саме налазе. Али нисам писао о рату онако како је у овим песмама писао Александар Миланковић. Да га не видим као тако скромног, поклонио бих му се. Није фраза.

Одавно нисам читао овако добре песме, а Миланковић има још читавих пет књига!

А да пишем о томе „о чему“ је ова књига, о рату и детету, рату у детету, детету у рату, о судбини лепоте и судбини речи док около звижде меци, о песнику као записничару, али не обичном записничару него записничару који плаче - не желим; све је то у овим песмама, и ја бих ту био вишак; тим пре што се и сам песник труди да у својим песмама не буде вишак.

О кругу, о колу, који би можда био у стању да окружи и да заокружи и да савлада сав тај хаос, о неком шуму кружења од некуд и од некада који нас подсећа на нешто а да ни сами не знамо шта - о томе тек нећу. Постоје ствари које се могу изразити само језиком песме.

среда, 8. фебруар 2017.

НЕНАД ГЛИШИЋ: ЕЗОПИДЕ


Владимир Коларић

И НИКАКВА МЕТАФИЗИКА

 
Ненад Глишић каже: „Ја сам реалиста“. И заиста, у овој краткој књизи кратких прича посвећених Езопу, „Езопиде“ (Алма, Београд, 2016), он је можда више реалиста него било ко у нашој текућој књижевности.

Када мисли на Езопа, Глишић мисли не басне, али не на њих као бекство него као на оштрицу. Али мисли баш и на тог-и-тог Езопа, позитивно-историјски мало познатог, али предањски конституисаног као роба који је своје приче писао на песку, а онда, када је био ослобођен, од стране разбеснелих грађана бачен са литице, како их не би терао да се препознају у његовим „куцама и мацама“.

Дакле, да се разумемо, Глишић формално не пише басне: он се користи једном формом са примесама баснолике параболичности и тенденције, док му „Езопов начин“ пре него што му даје формални узор, заправо помаже да „подеси нишанске справе“ у односу према свету и стварности, и то врло савременом и врло конкретном и врло промишљеном односу према свету и стварности. Односу заснованом на истраживању те стварности (пре свега као друштвене стварности), експлоатацијских и манипулативних матрица које олако узимамо за стварност саму.

Полазећи од мита, стереотипа, популарне представе, он нас брзо (буквално „у пар редова“) суочава са зидом стварности, која сама по себи никако није парабола, већ је оно тврдо, што се живи, и то у друштву, „међу нама“, живи.

Глишић ни приватно ни јавно не крије своја јасна и одређена идеолошка убеђења; он би у литератури свакако да буде „ангажован“, „у акцији“, „у борби за“ колико и у „борби против“, безмало и наизглед крут, сув и дидактичан. Али не, ипак, Глишић је не само у својим песмама, већ и у овим причицама, нешто што се никако, па ни литерарно ни естетски не би смело потценити: он не би да нам допусти да се варамо, да варамо себе и друге - и тако у недоглед, па макар то варање било само речима или у речима. Он хоће да отворимо очи за стварност, па и не видели тамо све оно што и како он види. Јер шта је друго естетика него наш однос ка стварности (и са њом), онаквој каква нам се она показује. А пречесто нам се показује онако како бисмо то ми у својој слабости хтели, или како би други хтели за нас.

У том судару естетике и идеологије, Глишић се опредељује за реализам, онај који говори „о самој ствари“, ствари која сама собом не представља ништа него себе саму, и човеку који је човек само ако сачува у себи и нешто друго (не обавезно и нешто „више“) осим оног „придодатог“, ако је још било шта друго него само скуп „придодатог“. Или, ипак, о човеку који је некако увек човек, какав год и шта год од њега направило све то „придодато“: човек је човек је човек - и никаква матафизика. То је тај Глишићев реализам, реализам циља а не поступка; реализам који би некако поново да буде оружје истине а не обмане и лажи, а можда чак и оружје борбе.

Али не плашимо се, јер превише смо се, уопште, плашили реалности плашећи се заправо себе и за себе; и предуго смо се плашили реалности плашећи се да се њен зид - онај у који свакодневно ударамо толико да бисмо радије заборавили да постоји - не претвори у понор, а ми ваљда самим тим у ништавило. И ко нам је крив сад, кад смо убеђени да смо сами и уплашени, и да је довољно да се претварамо како никакве реалности заправо и нема, пишући је увек, ако уопште мора да се пише, под наводницима. То само по себи можда и не би био проблем, уздамо се некако у време и историју да све нивелишу, али кад призивање реалности постане налог времена и чин више не само индивидуалан, него колективни и политички, то уме да буде много гадно, и са наводницима и без њих. А у томе смо, и од тог бекства нема.

И зато би литература могла да буде ту не да нас успављује и умирује,  нити да буде програм деловања, него да нас припрема, „опамећује“ и „освешћује“, како до најгнуснијих заплета ваљда не би ни дошло.

То је та утопија литературе, и утопија уметности, без које је питање да ли би се том литературом и том уметношћу ико уопште и бавио.

Е сад, не бих рекао да Глишић такву утопију, или било какву утопију, уопште и жели. Али било како било, „Езопиде“ свакако нису књига црвених или црвено-црних барјака; нема ту барјака, то су све беле шуштаве странице; то је литература која и даље верује да литература може да има неког смисла.
 

понедељак, 6. фебруар 2017.

ŽENE DADE (Dah Teatar, 2017)


Владимир Коларић

ЈЕДНА САСВИМ БЕЗОПАСНА ИЛУЗИЈА

 

Све је већ у наслову: и дада чији јубилеј ето и даље обележавамо, и жене, те скривене и од очију јавности и историје склоњене жене које су дале значајан допринос овом покрету.

Представа „Жене даде - Једна могућа изложба“ ДАХ Театра, у режији Дијане Милошевић (2017) има најпре скроман и програмски циљ маркирања женског присуства, односно присуства жена у овом номинално најрадикалнијем авангардном покрету, који је, биће, рушио све културне и друштвене баријере осим, изгледа, патријархата, и све смислове, осим, опет изгледа, оног који генерише патријархална доминација као таква.

Али, ипак, није ово представа која сва та некада радикална и револуционарна питања преокреће у идентитетска, она указује на немоћ сваке борбе против доминације и контроле, која „штеди“ и „превиђа“, ако не на речима оно на делу и пракси, саме дубоке основе, „дубинске структуре“, те доминације и контроле, оне које су матрица, које онда ех-та-историја само репродукује.

Отуд језа рата која лебди над овом представом, као и над дадаистима онда, као над нама сада, као над свима нама мање или више у свим временима, док је времена. Али отуда и нада, да историја није само насиље и зло, него често пружа и примере добра, оне истинске људске снаге; а на нама је да одлучимо - која ће од тих историја бити „наша“. Нешто је ипак и до нас, колико год нас разуверавали, није све слепа судбина и још слепља сила, није све право јачег, бешњег и бројнијег.

А моћ или немоћ уметности у историји и времену, шта је то? То је оно да хоћемо и да јесмо, да јесмо оно што хоћемо и хоћемо оно што јесмо. Макар и на тренутак, и победили смо, чини нам се.

Непријатељи човечанства ће увек бити они који се боре за мир, који не одступају. Човечанство ће их клати и гонити, јер постављају оно одлучујуће, и једино право дадаистичко питање, ако дадаизам жели да буде радикалност сама, крајње питање - има ли шта важније од појединачног људског живота, ма ког и ма каквог живота? Певајмо о томе, певајмо и засипаће нас крвљу и говнима; али певајмо.

Ипак, највећа вредност ове „сценске изложбе“, "позоришне инсталације", је оно што би увек и требало да буде највећа вредност сваке сцене - они на њој: глимци Евгенија Ешкина Ковачевић, Александра Јелић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић, Иван Николић, и музичари Немања Ајдачић и Угљеша Мајдевац. Они су оно лепо и чулно, јединствено, разгаљујуће, оно што смо увек волели у позоришту; због чега имамо илузију да је позориште, ипак, нешто мало више од живота, оног живота времена и свакодневнице, за који некако и не верујемо да смо створени да живимо. А то је за разлику од наших свакодневних живота, једна сасвим безопасна илузија.Evgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan NikolićEvgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan Nikolić
Muzičari / Musicians: Nemanja Ajdačić, Uglješa MajdevacEvgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan Nikolić
Muzičari / Musicians: Nemanja Ajdačić, Uglješa MajdevacEvgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan Nikolić
Muzičari / Musicians: Nemanja Ajdačić, Uglješa Majdevac