недеља, 12. мај 2019.

ЗАГОНЕТКА РЕВОЛУЦИЈЕ (ДАХ Театар, 2018)


Владимир Коларић

Oh, revolution!                     

 


ДАХ Театар у својој новој представи „Загонетка револуције“ (режија Дијана Милошевић, 2018) не поставља загонетку да би на њу дао дефинитиван и једнозначан одговор - загонетке ионако представљају пре вежбу ума, једну игру која служи да унапреди наше сазнајне способности и искуство пре него да поучи.

Ова интерактивна и мултипросторна али и, што је најважније - и у формалном и у значењском смислу - мултиперспективна представа најпре нас суочава са итекако добром разлозима за револуцију, као средство, идеју и праксу промене једног дубоко неправедног света, али затим нас суочава и са искуством и последицама револуције (и револуција) које нису нимало једнозначне.

У представи се издвајају ликови четворо револуционара - Роза Луксембург, Камило Сјенфуегос, Улрике Мајнхоф и Фани Каплан - који нису победили, односно који се нису нашли међу победницима, не само у смислу учешћа у неуспелим револуцијама него и у смислу непартиципирања у изградњи постреволуционарних поредака као историјски најефикаснијем механизму издаје почетних идеја на којима је револуција била заснована. Њих четворо, при томе, репрезентују различите делове света, различите епохе и револуционарне акције, али, што је најважније, и различито схватање револуције.

При томе, представа се обраћа нама садашњима, јасно нам и неувијено саопштавајући да смо као појединци обично робље, а као заједница окупирани. Али и показујући не само тамну страну досадашњих револуција, него и олако и помодно позивање на револуцију многих припадника такозваних интелектуалних елита и псеудолевичара, који данашњих глобалним тлачитељима дају тако згодан изговор да своје империјалистичке акције ставе у контекст и континуитет са револуционарним искуством и праксама. Када узвик „живела!“ прати помињање Француске или Октобарске револуције је једно, јер нам се чини историјски далеким и вредносно одавно нормализованим, али када почне да прати и Арапско пролеће и Мејдан, многима свакако застане кнедла у грлу. А зашто, заправо? Одговор на то питање је од кључне важности како за наше поимање историје револуција и њиховог утицаја на обликовање садашњег света и актуелних поредака глобалне моћи, али и на однос према актуелним глобалним тлачитељима, који тако лепо умеју да певају револуцији.

Очекивано, ова представа покушава да нас наведе-натера да размишљамо о сопственој одговорности отпора неправедном поретку и могућим облицима тог отпора, а што је могуће тек када спознамо и доживимо праву природу наше - одмах морамо рећи нимало ласкаве - егзистенцијалне и друштвене ситуације у којој обитавамо, а што је - овако нам успаванима и поткупљенима - свакако најтеже. При томе се неминовно, макар и не сасвим имплицитно, задржава на судбини појединца и остацима оног људског у временима смрти и помора, насиља физичког и насиља апстрактних идеја, као и на питању уметности - да ли је уметност довољна или уопште могућа у временима када се одређује судбина света, или се макар пројектује свест о таквим временима.

Ови сјајни уметници - поред редитељке и осталих, глумци Евгенија Ешкина Ковачевић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић и Иван Николић - нам јасно представљају да је промена неопходна јер овако више на може, али с друге стране, њихова уметничка и зашто не рећи интелектуална и етичка снага је у томе да нам јасно демонстирају сопствену немоћ, односно отвореност за разиличите односе према смислу свега онога што раде, па и уметничког чињења као таквог у ономе што су већ сами прогласили да се мора, па да се - зато, ваљда и може. Управо тој немоћи, али и том људском и уметничком „остатку“ и највећој мери и служи хармсовски оквир и подтекст целе представе, отклањајући нас својим алогизмом и апсурдом, од лаких закључака и упућујући нас на нас саме, наше искуство и доживљај, ослобођене претераних предрасуда и научених историјских и идеолошких лекција, које су се дубоко усадиле у наш начин размишљања и деловања у свету.

А да ли оно што „ваљда може“ то може и заиста, и да ли је уметност довољна, као и моје лично (најчешће самооправдавајуће и самообмањујуће) непрљање руку - то је кључна запитаност ове одличне представе.