субота, 30. октобар 2010.

Film o filmu Život i smrt porno bande

U sredu, 3. novembra 2010., u 19 časova, u galeriji Artget, Trg republike 5, biće održana promocija Zbornika radova Fakulteta dramskih umetnosti, broj 15 i 16. Na promociji će govoriti dr Divna Vuksanović (filozofkinja i teoretičarka medija, profesorka FDU), dr Ivana Kronja (filmolog), mr Ninoslava Vićentić (docent Fakulteta primenjenih umetnosti, doktorand FDU), Vlatko Ilić (pozorišni reditelj, doktorand FDU) i Mladen Đorđević (filmski reditelj).


U okviru promocije premijerno će biti prikazan Film o filmu Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića (kamera i režija Maja Uzelac, montaža Jovana Filipović, trajanje 26 min.). Takođe, biće prikazan kratki strukturalni film "oca evropskog avangardnog filma" Kurta Krena, kao i ekskluzivan vizuelni materijal povezan sa beogradskim novim talasom.

Još jesno zanimljivo veće u Artgetu posle tribine Novi srpski film - pojam, dometi, kontroverze! Treba biti tamo gde se stvara istorija, ne radi logike vlasti i moći, nego radi priliva energije. Mladen Đorđević je Živojin Pavlović novog srpskog filma i što pre to shvatimo - to bolje. Ovo nije parola, ovo je vrednosni sud.

недеља, 24. октобар 2010.

Časopis Tisa

Upravo je iz štampe izašao novi broj časopisa "Tisa"(br. 6-7, leto-jesen 2010, urednik Svetislav Travica), u kojem je objavljena i moja proza pod nazivom "Slatke priče". Radi se zapravo o prve dve priče iz šestodelne celine sa tim nazivom. Prilično sam zadovoljan tim stvarčicama, čija bi se tema mogla označiti kao susret za Bogom, a nastalih u toku jedne predbožićne sedmice intenzivnih duhovnih preživljavanja. One su trag za mene jednog izuzetno značajnog perioda.
Kako je ovaj broj "Tise" u najvećoj meri posvećen preminulom pesniku Vujuci Rešinu Tuciću, ovo je prilika da pomenem kako je Tucićeva poezija ali i jedna izjava data svojevremeno u intervjuu časopisu "Beorama", predstavljala direktan podsticaj za nastanak moje priče "Sreća", objavljene u mojoj prvoj zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006). Priču nažalost danas ne smatram preterano uspelom, možda je isuviše mladalačka, ali tada mi je izuzetno značila.
Od sećanja na Vujicu Rešina Tucića posebno izdvajan potresan tekst Abdulaha Sidrana, a od ostalih sadržaja prozu Svetislava Basare i poeziju Gordane Simeunović, Mihajla Orlovića, Jelene Đorđević, kao i tekst Zorislava Paunkovića o Lavu Tihomirovu i esej Žarke Svirčev "Intermedijalnost srpske neoavangarde".
Kao moj prilog uspomeni na Vujucu Rešina Tucića, ovde postavljam priču "Sreća", ovaj put, za razliku od originalnog izdanja, sa posvetom.


Vladimir Kolarić

SREĆA

Vujici Rešinu Tuciću



Nisam znao da ću poginuti.

Da sam znao, ostao bih.

Ne bih se ni mrdnuo.

Mislite da sam lud?

Mnogi misle da sam lud, ali samo malo.

Mnogo nas je samo malo ludih, ne treba preuveličavati.

I, šta mi je tad bilo u glavi?

Sreća, kažem. Samo sreća.

Kao kad pogledate spaljenu zemlju i krvavu džigericu, pa vam sunce zaslepi oči. To boli. Ali to je sreća. Pomislite na život. Dovoljno je da pomislite.

Pogled na bistar potok, šarene kamenčiće u njemu, to je bilo dovoljno da krenem.

Valjda je to besmrtnost. Bistar potok, virovi, sasvim mali, kao komarci. Pa nije valjda metak jači od ljubavi.

Ali metak, metak je odjeknuo u srcu mom, ne ljubav.

Sa mosta pao sam u isti onaj potok za koji sam mislio da je život, u virove, u kamenčiće, šarene kao bombone. Male crne ribe prhnule su. Kao šrapneli. Valjda u istom trenutku kada je prhnula moja dušica. Kao golub. Ili glava bez tela.

Sada, kad gledam onaj most, ne mislim ništa. Ni sebe ne vidim. Valjda su me sklonili, ili me ribe pojele. Ali ribe su male. Ne mogu one to. Vukova nema. Znači da su me odneli. Naši ili njihovi, svejedno.

Sad je sve svejedno. Valjda tako izgleda smrt. Uvek sam mislio da tako izgleda smrt – da je sve svejedno.

Ali sad ne znam. Umro sam, a ne znam. Umro, a ništa se nije dogodilo. Nadao sam se da će se tad nešto dogoditi, kad umrem, kad se već pre ništa nije događalo.

Mislio sam da je samo smrt ono što nas povezuje sa drugim ljudima.

Mislio sam. Da nešto znam.

Ali, to je prošlo.

Ništa se nije dogodilo. To je ono najgore. Što se ništa nije dogodilo.

Trenutak sreće, a posle ništa. Glas, bljesak, kao da sve znam, a onda ništa. Ni-šta. Sve po starom. I to staro, i ta navika, i ta ljubav što nije pobedila... Metak ništa od toga nije stigao da promeni. Ni-šta.

Metak je pobeđen.

Lažem. Ne znam.

Da li je neko pobedio metak?

Svoju ljubav?

Trenutak sreće?

Svoje ludilo, sasvim malo?

Počeću da skupljam metke.

Pre sam voleo da budem sam u polju. Jedini uspravan. Da zamišljam kako jedini, od svih stvari i svih bića, dodirujem nebo, kosom.

A sad, šta sad? Sad samo uspravim metak. Kapsla dole, zrno gore. Uspravim, i to je moja vertikala. Jedina.

Moja dušica, prhnula, kao taj metak. Ostavila miris za sobom. Barutni.

Ništa. Ništa.

To nije metak. To je ptica.

Samo je sreća zaigrala pred očima.

понедељак, 18. октобар 2010.

Novi srpski film

Institut za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu


u subotu, 23. oktobra 2010. godine, sa početkom u 12 časova, u galeriji Artget, Trg republike 5, Beograd, organizuje tribinu pod nazivom

NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE

U ukupnom trajanju od 3 časa, tribina podrazumeva desetominutna izlaganja učesnika i diskusiju uz pomoć moderatora i učešće publike.

Uvodna reč:

dr ENISA USPENSKI (direktorka Instituta)

Učesnici:

DIMITRIJE VOJNOV (filmski kritičar i scenarista) – Namere novog srpskog filma

MIRKO STOJKOVIĆ (filmski kritičar i scenarista, docent FDU) – Anon delivers

ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ (filmski scenarista i kritičar) – Nasilje u novom srpskom filmu

MLADEN ĐORĐEVIĆ (filmski reditelj) – Seks i pornografija u novom srpskom filmu

mr DEJAN OGNJANOVIĆ (filmski i književni teoretičar i kritičar) – Žanr kao blagoslov i kao prokletstvo: prednosti i zamke žanrovskog pristupa u novijem srpskom filmu

dr IVANA KRONJA (filmska teoretičarka i kritičarka) – Pravci razvoja domaće kinematografije: disparatna ostvarenja

MIROLJUB STOJANOVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Recepcija novijeg srpskog filma i polemički kontekst

SRĐAN VUČINIĆ (filmski teoretičar i kritičar) – Tranzicija – epizodni junak novog srpskog filma

SAŠA RADOJEVIĆ (filmski kritičar, scenarista i reditelj) – Tretman državnih institucija u novom srpskom filmu

IVAN VELISAVLJEVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Zašto srpski film treba ipak shvatiti ozbiljno

Specijalni gost:

MIČ DEJVIS /Mitch Davis/ (koselektor programa Subversive Serbia festivala Fantasia u Montrealu)

Moderator:

VLADIMIR KOLARIĆ (filmski teoretičar, doktorand FDU)

среда, 13. октобар 2010.

Aleksej Balabanov

Moj tekst o knjizi scenarija Alekseja Balabanova, objavljen u Ruskom almanahu br. 14.


Владимир Коларић



Песништво и истина


(Алексей Балабанов: Груз 200, Сеанс-Анфора, Санкт-Петербург, 2007.)



Књига под називом Груз 200 доноси укупно једанаест сценарија које је Алексеј Балабанов (1959) написао за филмове у сопственој режији, укључујући ту и један нереализовани (Пан, према роману Кнута Хамсуна), као и сценарио за назавршени филм Американац, сниман током 2004. године. а на трагу комерцијално најуспешнијих Балабановљевих филмова Брат, Брат 2 и Рат.

Сценарио за кратки документарни филм Јегор и Настја (Егор и Настя, 1989), о Јегору Белкину и Анастасији Пољевој, члановима рок групе Наутилус Помпилиус, открива могућност да се овај филм тумачи као прикривена аутобиографија-дневник самог аутора. Инсистирање на вољи (дакле карактеру) као битном услову сваког стваралаштва, опредељење за љубав према конкретном човеку наспрам љубави према човечанству, те Јегорове идеје о уметности као потврди постојања и уметности коју ће време, уместо у прах, увести у целосну (откровењску) разумљивост онога у њој и кроз њу приказаног, у многоме ће обележити целокупно стваралаштво Алексеја Балабанова. Ове у основи кафкијанске идеје, о „песнику који је присиљен да ствари уздиже у подручје истине, лепоте и трајања“, о истини на коју смо „гурнути као злочинац на губилиште“ и која је мање ствар разума колико срца, о „човеку који није само дело природе, него и дело самог себе, демон, који дате границе увек изнова пробија и чини видљивим оно што је до тада још почивало у тами“, о истинској уметности која је „увек документ, сведочанство“, и најзад о љубави и животу које заслужује „само онај ко свакодневно мора да их осваја“ (Густав Јаноух, Разговори са Кафком), Балабанов ће развијати посебно у својим раним филмовима Срећни дани и Замак, рађеним према Бекету и Кафки, али и у нереализованом сценарију за филм Пан, према Хамсуну.

Док сценарио за филм Замак (Замок, 1994), који и сам аутор сматра својим најслабијим филмом, није уврштен у ову књигу, Срећни дани (Счастливые дни, 1990) додирују тајну тишине као врхунску тајну уметности, следећи Малармеово осећање да би „известан распоред речи могао бити ни у чему различит од ћутања“, сродно Бланшоовим увидима да „језик не служи томе да изрази смисао него да га створи“, да песништво служи да нас „ослободи онога што постоји“ и да „реч има смисла само ако нас ослобађа предмета који означава“, да је „света сама та празнина, она чиста празнина између двога коју треба одржати чисту и празну према последњем захтеву: Сачувати бога чистотом оног што разликује (Хелдерлин)“. Речима самог Балабанова: „Кафка и Бекет свидели су ми се због тога што нису имали никакав однос према реалном свету. Оно што је за мене било најинтересантније, било је изградити један апсолутно уметнички свет на апсолутно реалним чињеницама. Стварносна фактура створила би тако осећање веродостојности, док би условност ликова изазивала живе емоције код гледалаца“.

У Пану (Пан) Балабанов своје ликове ставља у антрополошки граничне ситуације, где се готово брише граница између људског и животињског, и где се управо тај губитак границе испитује као једина могућност да се говори „из срца“ и, најзад, једина могућност слободе. У овом сценарију Балабанов по први пут отвара тему надчовека, која ће обележити многе његове филмове, али и питање, често занемаривано, да ли слобода обавезно подразумева насиље и да ли је управо такво извитоперено схватање слободе једно од основних симптома палости. Слобода која „треба да буде ослобођење од смрти, приближавање оној тачки у којој смрт постаје провидна“ (Бланшо), где се слобода тек привидно сукобљава са уметношћу, јер „пишем да бих умро“ (Кафка), претвара се тако, било у жељи за индивидуалним одметништвом или у револуционарном заносу, у своју супротност, јер „сан о уништењу зла само је оживописано осећање безнадности које потиче од губитка вере“ (Кафка). Управо у овом тексту, првом који је Балабанов написао као хришћанин (крстио се у Руској православној цркви), његов „надчовек“ Глан, на питање да ли је паганин, одговара исповедањем хришћанства и дивном сликом о молитви која из дубине шуме усходи ка Богу и коју Бог најрадије слуша.

О наказама и људима (Про уродов и людей, 1993), можда најдовршенији Балабановљев филм, посвета „петербуршком рукопису“ и врхунски пример пушкинске „несводиве вишезначности“, поново поставља питање идентитета живота и уметности као идентитета љубави и смрти, овај пут укључивањем „метафилмских“ поступака. Од овог филма Балабанов ће често истраживати парадокс уметности као насиља над стварношћу и животом, али истовремено, управо кроз то насиље (уништење формом), и једином њиховом путу ка могућности преображаја, оном профетском задатку песништва „да изоловано смртно биће уведе у бесконачни живот, оно што је случајно у закономерност“ (Кафка). Ово је један од ретких филмова у ком се мимесис, као основно онтолошко својство уметности, сагледава пре као преображавање него подражавање, што и одговара његовом изворном смислу.

Своје неповерење према случајности Балабанов испољава и у кратком играном филму Трофим (Трофим, 1995), где уметност издаје стварност управо тамо где се саображава њеној привидној ефемерности. Одбацивање архивиране филске траке као јединог трага о постојању предреволуционарног мужика Трофима, који после убиства брата стиже у Петербург и где се први и једини пут среће са филмском камером, бива доживљено као ништење читавог једног живота, али и као немоћ уметника-редитеља (кога глуми сам Балабанов), да оствари своје истинско назначење „увођења у вечност“. Објављени сценарио пружа макар иронично покајање редитеља због одбацивања доброг кадра, док реализовани филм, где Балабанов глуми самог себе, чак ни то – све, и трака и животи, нестаје у ништавилу. Грех уметника је „устукнуће пред сопственим послањем. Неразумевање, нестрпљење и нехај, ето то је грех“. Али „постоји само једна чврста тачка. То је наша сопствена недовољност. Одатле се мора поћи“ (Кафка). „Песништво представља средство да се изложимо опасности а да не ризикујемо, један начин самоубиства, уништења самог себе, које олако препушта место најсигурнијој потврди себе“ (Бланшо).

У филму Брат (Брат, 1995), свом првом комерцијалном тријумфу, Балабанов у своју „антиметафизичку“ стратегију несводивости укључује и матрице жанровског филма и популарне културе, што је могућност препозната још код Ворхола. Објављени сценарио садржи занимљиву садо-мазохистичу епизоду, која не постоји у филму, али која нас мотивише да први део Брата сагледамо у још чвршћем односу са филмом О наказама и људима, што је врхунски кључ за тумачење овог популарног, али у основи загонетног дела.

Наставак Брата (Брат-2, 2000) максимално експлоатише комерцијални и „геостратешки“ потенцијал првог дела, и као први Балабановљев уистину биоскопски филм представља озбиљан корак ка ауторовом покушају савладавања једне разуђеније филмске драматургије, подобније истраживању политичких и идеолошких тема, али и условима биоскопске експлоатације. Јединство и вредност овог наглашено метафилмског и аутореференцијалног остварења почивају у првом реду на харизми Сергеја Бодрова млађег, али и, успешним избегавањем свих, било „атлантистичких“ било „евроазијских“ замки, на одсуству сваке идеолошке једностраности.

Рат (Война, 2002) кроз даље истраживање односа уметности и стварности поступком „филм у филму“, те интеграцијом мотива „надчовека“ и стратегије „називања ствари својим именима“ из Брата, са „биоскопском“ драматургијом Брата 2, представља заправо синтезу дотадашњег Балабановљевог рада, али и жив и рафиниран дијалог са читавом традицијом руске литературе о Кавказу. Двоструки мотив двојништва уводи се у овом филму на досад невиђен начин, где се кроз ликове капетана Медведева (С. Бодров) и Ивана (А. Чадов) идеја „надчовека“ суочава са идејом „хероја“, а кроз ликове Ивана и Џона (И. Кели) сугерише да истинска узвишеност искључује сваку двојност између заједништва и индивидуализма, лојалности и слободе.

Сценарио за незавршени филм Американац (Американец) представља врхунац драматургије започете другим делом Брата, и сродно сценарију за такође назавршени али приказани филм Река (Река, 2001, сценарио објављен под насловом На крају света – На краю земли), наглашеније него ранија Балабановљева остварења истражује тему зла у свету. Мотив „егзотизма“, лишен сваке европоцентричне фантазије о „добрим дивљацима“ али и евроазијске идеолошке фасцинације „примордијалним“, повезује овај филм колико са Реком, толико и са сценаријом за Пан, још једном потврђујући изузетан значај овог текста у опусу Балабанова.

Најзад, Карго 200 (Груз 200, 2007), својом истински „песничком“ (Dichtung) усредсређеношћу представља врхунац Балабановљевог опуса и, уз филм О наказама и људима, његов најсуштаственији допринос филмској естетици. Помирењем естетике усмерене ка структури стварности (језик) и естетике усмерене на њену непосредну емпиријску датост (говор), филм најдубље разобличава, али и иконографски оприсутњује, палост света, показујући како би изгледао свет без Бога, и како тај свет већ изгледа, без Бога у људским срцима. Уметност је овде ствар погледа, где „песници покушавају да људима дају друге очи да би тиме преиначили стварност“, и где се трага само за оним сликама које „сежу у дубину на којој све противречности међусобно кореспондирају“. Егзистенција је тако пре свега „егзистирање са стварима, разговор“, а песништво „истина одевена у речи пријатељства и љубави“ (Кафка). Ван свих површности о „естетици шока“ или „естетици ружног“, управо се овде крије истински смисао Балабановљевог опсесивног трагања за односом уметности и стварности, песништва и истине.

Иако филмска сценарија нису самостална књижевна форма, читање књиге изабраних сценарија Алексеја Балабанова пружа истинско читалачко задовољство, а истраживачима даје повод да његово дело сагледају у односу према самим врховима руске и европске уметности и културе. Његов говор, увек на ивици ћутања, израз је најдубље свести о томе да уметност ако не помаже човеку није ништа, као и оног блоковског страха да ће му, после свега, неки младалачки глас приговорити како су од њега као уметника тражили хлеб, а он им је дао камење.

недеља, 03. октобар 2010.

Priča: Petar

Moja priča objavljena u časopisu Koraci, br. 1-2, 2007.

Vladimir Kolarić


PETAR



„...kao Venera izgled ima,

kad boginja u maske krene

pa se u muško preodene.“

(Onjegin)



Još u mraku utrobe, sijale su mu plave oči. Nikada niko nije video oči tako plave: one su bile modrina na pučini.

Čim se rodio, majka je rekla: „Moj je“, majka njegova, lekarka. Nije vrištala, nadala mu se. Nije ličio na nju i nije ličio ni na koga poznatog. Možda baš zbog toga, otac je ostao nezainteresovan.

Uvili su dete i predali joj ga, kao paket obmotan mašnicom. Rekli su: „Biće to dobro dete“. Majka se gotovo uvredila: šta oni znaju o mom sinu?

Bolnica je bila bedna, zidovi vlažni, a žene odvratne. Samo se ona porađala u tišini, samo je njeno dete plakalo sasvim umereno, više reda radi, više da se najavi. Njeno dete bilo je muzika u haosu.

Nazvaše ga Petar, ni sama nije znala zašto, svidelo joj se. Ime deluje tako ozbiljno, a njeno dete, to plavooko, čekaju samo ozbiljne stvari.

Otac, vlasnik butika, redovno je išao na pecanje. „Moja žena je tako posebna, ona sve može sama, zašto da joj smetam“, govorio je.

Ali u njoj je, ženi i majci, bujalo nezadovoljstvo.

Petra je gajila da mrzi muškarce. Prala ga je i ribala, govorila: „Sramota je biti prljav“.

Jednom je neko udario njenog Petra, u dvorištu. Otišla je kod majke tog drugog dečaka i rekla: „Vaspitajte dete. Sledeći put ću pozvati policiju“. Petru je rekla: „Ti si poseban, ti si drugačiji, i ne treba da se mešaš sa ostalima“. Petar je bio poslušan, govorio je; „Da, mama“.

Petar je najpre voleo da crta. Onda je prešao na muziku, počeo je da svira klavir, ali je brzo odustao. Ubrzo je shvatio da život nije vredan napora.

Ali Petra nije volela samo njegova majka: voleli su ga svi. Osmehivali su mu se, široko, i kad ga prvi put vide. Bio je tako mio i drag, tako ljubazan, čist, tako su mu sijale oči...

I telo mu je bilo kao ni u koga drugog. Mirisao je. Sijao je. Bio je strašan. Ali niko to nije video, osim oca. Jednom mu je rekao: „Čim te život prvi put ošine, propašćeš“.

Ne može se reći da Petar nije voleo oca. Ali nije ga razumeo. Otac je bio stranac, drugačiji od čitavog tog sveta koji mu se klanja i divi.

U školi su deca zazirala od Petra. Nisu ga ni tukli ni vređali, samo su ga ostavljali na miru. A on je bio tako ljubazan, sa svima. Nastavnici su govorili: „Gospođo, imate tako divno dete“.

Onda je počelo nešto da se dešava: Petar je počeo da se menja. Petar je počeo da se pita.

„Mama, jesam li ja muškarac?“, pitao je.

„Ko ti je to rekao, je l’ te to neko uvredio, reci mi?“, pobesnela je majka, ali Petar je ćutao.

Svrab je najavljivao nicanje dlaka, lepih i plavih, kao mlado bilje. Bolela ga je vilica, svrbeli dlanovi. Mislio je: „Kako je to sa telom odvratno.“

Sve više se znojio, posle odlaska u ve-ce iza njega je ostajao sve oštriji miris. Stavljao je sve više i više parfema, dok ga jednom nisu izbacili sa časa, jer ih je gušio.

„Ali moram, ja smrdim“, objasnio je majci.

„On prolazi kroz pubertet, morate razumeti“, govorila je majka nastavnicima.

„Ništa više nego druga deca. Bitno je da nije počeo da popušta u školi.“

„Da si ti neki otac“, govorila je doktorka mužu, „ti bi dete poslao u privatnu školu. Tamo ga ne bi isterivali zbog parfema.“

„Ne. Ići će gde i druga deca“, bio je odlučan otac, možda po prvi put kada je o Petru reč.

Majka se u početku durila, ali je popustila, i shvatila da i njen muž, privatnik, nekada može biti u pravu. Možda ne baš u pravu, ali uverljiv, to sigurno.

Jadnom mu je neko nešto rekao, i Petar je želeo da se potuče. Ali drugi, iako na tuču uvek spremni, nisu pristali. Samo su otišli, i Petar je dugo plakao, neutešno. „Šta je to u meni“, pitao se, „kada čak neće ni da me udare? A sigurno bi me pobedili, ja sam tako slab.“

U osmom razredu, Petar je prvi put primetio da zanima devojčice, i da ga gledaju. Došao je kući, stao go ispred ogledala i rekao: „Vidi, pa ja sam lep“.

Onda je u Filološkoj gimnaziji upoznao Sofiju. Bila je tiha, sa pronicljivim očima. Uvek su se zajedno vraćali kući. Ona bi ga dopratila do njegove zgrade, a onda produžila.

Tek u trećoj godini mu je rekla: „Zašto me nikad nisi poljubio? Za tebe sam se čuvala“.

Ali Petar je samo pobegao, i nikada se više nisu videli.

Tek tada, Petar je shvatio kako vreme prolazi.

U šesnaestoj, počeo je da odlazi na časove matematike kod jednog apsolventa elektrotehnike, koji je živeo u Krunskoj. Nastavnik je pokazivao veliki entuzijazam, potpuno se posvećivao Petru, i ubrzo su postali bliski. Posle nekog vremena počeo je da ga dočekuje sa pesmom „Svit sikstin“ na plejeru, i da ga ljubi u kosu. Petar u tome nije video ništa loše, jednom je čak zagrlio nastavnika, ovlaš, oko ramena. Nastavnik se malo trgao, ali već sledećeg puta, umesto u kosu, dočekao ga je sa poljupcem u usta. Petar je pobegao.

U svojoj dvadeset petoj, Petar je bio pred diplomom na anglistici. Majka ga je zagrlila i rekla: „Peco, tata nas je napustio. Ionako me je uvek varao“. Prvi put video je majku da plače.

„Zašto sam ga slušala? Da je hteo, ti bi sad bio u Londonu, ne bi se patio u ovom blatu. London je za tebe, sine, a ne ovo...“

Ali Petar se sećao. Kada je pre nekoliko godina rekao da želi u London, majka je poludela: „Ako odeš od mene, ubiću se. Ti si sve što imam“.

Ništa nije odgovorio i otišao je u svoju sobu. Soba je bila lepa i čista, ali bila je kavez.

Da li u lepoti ima nečega, osim prokletstva, pitao se.

Šta je Petar? Petar je ništa.

Uvek je izbegavao da pred ruljom dokazuje čistotu srca.

Ali da li su čistota i praznina jedno isto? Šta je od toga Petar?

Legao je na krevet, već je bila noć, i gledao je u zvezde.

Prvi put ovako razmišlja. Da li će mu zvezde, njegova rasuta braća, dati odgovor?