четвртак, 21. април 2016.

IVAN JOVIĆ na Radio Bg!

30. април - субота  
 
  ДРАМА ТРЕЋЕГ ПРОГРАМА (Радио Београд 3 – 23.30)

Иван Јовић “ЖИТИЈЕ СЕЛА” (премијера) 
 
 

Кратак садржај: Роман савременог српског писца и филмског редитеља Ивана Јовића слојевита је алегорија настала у дијалогу са „Великим Инквизитором“ Достојевског. У радијској адаптацији романа, с нагласком на ликовима Кнеза и Доушника, представљене су дилеме повезане са самим основама културе и цивилизације, а посебно питањима утемељења власти и ауторитета.
Улоге тумаче: Бранислав Платиша, Небојша Кундачина и Владимир Тешовић
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Зоран Рангелов

Уредник серије: Оливера Коларић 
 
 


среда, 13. април 2016.

HIPOLIT na Scribd-u



Na Scribdu je konačno u celini moja drama HIPOLIT.
Najbolja i najzabranjivanija srpske drama, vedeta srpske podzemne umetnosti i njen najcrnji cvet, iz najcrnjeg vremena.
Stvari onakve kakve jesu, neprevaziđeno razlaganje sveta rata, moći i nasilja, udarac u srce zveri.
Revolucija nisu parole, ovo je revolucija.

https://www.scribd.com/doc/308522784/vladimir-kolari-%C4%87-hipolit


Film-razgovor sa Piterom Meklarenom u režiji Ivana Jovića

https://www.youtube.com/watch?v=WEYCKtPHYHg&feature=youtu.be

Interview with Peter McLaren, one of the leading professors of critical pedagogy and author of numerous books on the theory of education. In this interview he talks about Che Guevara’s Pedagogy of Revolution; his teacher and great Brazilian educator and one of leading thinkers about critical pedagogy, Paulo Freire; and about unusual process of creating his book "Life in the schools," one of the most influential books on education in the 20th century.
Interview was filmed in 2013 in Belgrade, while Mr. McLaren was a guest of the publishing house Eduka.
Directed by Ivan Jovic; Production KinoEDUKA i Terirem, 2014

Intervjuu sa Piterom Meklarenom, jednim od vodećih profesora kritičke pedagogije i autorom brojnih knjiga iz teorije obrazovanja. U ovom razgovoru govori o Če Gevarinoj pedagogiji revolucije; svom učitelju, poznatom pedagogu i jednom od vodećih misliocu o kritičkoj pedagogiji, Brazilcu Paulu Freirei; i neobičnom nastanku svoje knjige "Život u školama", jedne od najuticajnijih knjiga o obrazovanju u 20. veku.
Intervju je snimnjen 2013. u Beogradu, a gostovanje je organizovala izdavačka kuća Eduka.
Režija: Ivan Jović; Produkacija kinoEDUKA i TERIREM, 2014

ALEKSEJ MAKUŠINSKI : MINHENSKI DNEVNIK


Владимир Коларић

 

СВЕТЛОСТ, СВЕТЛОСТ ИЗА ДРВЕЋА


 

Ако смо се сложили да су ствари оно што чини (сачињава) свет у његовој просторно-временској димензији, чинећи од њега временско-просторни оквир предметно-историјске реалности, онда речи свакако нису оно што замењује или што би могло да замени те ствари па тиме и тај свет, нити што би само указивало на њега, већ најпре оно што или што би хтело да се додирује са тим светом, да утиче на њега, да га некако преображава, оживљава. Те и такве речи су речи поезије: оне јесу поезија.

Поезија Алексеја Макушинског („Минхенски дневник“, В.Р.Т., Београд, 2015, превод Светислав Травица) је мирно, стамено и отмено, али и интелигентно и весело, трагање управо за тим простор-временима додира између речи и света, утркивање између речи и света у њиховим конкретностима, узајамностима, континуитетима и дисконтинуитетима. Овде реч није, јер не може ни бити, једнако ствар, нити је реч ту име за неку апстрактну општост, нити је алиби за идеје и идеологије, парола, етикета, сигнал. Она утишава буку света, али не да би га сабила, отупела, подвластила, него да би нам изоштрила слух и око за оно битно, за шум времена, склапање простора, и, најважније, за светлост иза ствари, „иза дрвећа“, за звук мора, „великог мора Господњег што све о нама зна“. Где се никако „не жели умирати“, а „волети је тако једноставно“.

И још више од свега тога, речи у поезији Макушинског не само наслућују, него као да актуализују не само могућност него и извесност једног другог живота, који није одраз овог, нити је овај његов пуки знак, него је подједнако ту, само од нас зависи да ли ћемо га и живети. Макушински, чији глас никако није глас бекства него суочавања, као да пише само зато не трпи било какву располућеност, подвојеност, подељеност, расцепљеност живота, он би хтео живот као јединство. А шта би песник друго, уопште, и могао да жели?

 

понедељак, 11. април 2016.

Beogradski festival savremene ruske drame, april 2016


Владимир Коларић

 

КА ФИЛОСОФИЈИ ЗАЈЕДНИЧКОГ ДЕЛА
 
 


На Београдском фестивалу савремене руске драме, одржаном у Установи културе „Вук“, у првој половини априла, приказане су представе према текстовима Николаја Кољаде, Ксеније Драгунске, Ивана Вирипајева, Људмиле Разумовске, Владимира Зујева и Јарославе Пулинович. Поред представа српских позоришна и образовних институција, приказане су и две представе из Русије, обе Кољада-театра из Јекатеринбурга, и једна бугарска, Театра Реплика из Софије.

У оваквом одабиру, савремена руска драма се сагледава искључиво у лику такозване „нове драме“ доминантне деведесетих година двадесетог века, и практично све ове драме обележава специфична слика света поетички мотивисана хаотичним руским деведесетим, али и, у овој култури неизбежној, свешћу о припадности богатом наслеђу руског позоришта и књижевности у њеном преиспитивању актуелне друштвено-историјске стварности.

Имајући у виду најпре две руске представе, „Наташин сан“ Јарославе Пулинович (режија Олег Билик) и „Велика совјетска енциклопедија“ Николаја Кољаде (и у његовој режији), као и донекле „Осећај браде“ Ксеније Драгунске, Академије уметности у Новом Саду (режија Димитрије Аранђеловић), овде се нећу бавити анализом и вредновањем појединачних представа, већ само указати на један од аспеката који сматрам кључним, како за поменуте драме-представе, тако и за разумеваље принципа по којима је у њима моделована (и даље) савремена руска стварност.

Централна тачка ових драма и представа заправо је лична драма њених ликова, обележених осећањем (и доживљајем) личне осујећености и промашености. Овај доживљај је социјално условљен, те у друштву лишеном иституционалне утемељености и система вредности усмерених ка личном развоју појединца, као једини начин превладавања ове осујећености и промашености пред ликове се поставља избор између, с једне стране, прикључивања елити господара путем бесрамног богаћења по сваку цену или, с друге, трансценденције. Једина тежња и мотивација, сваки „сан“ ових ликова, једина њихова „радња“, стога је усмерена искључиво ка богаћењу и трансценденцији. Чак и болна и наглашено „руска“ (дакле програмска, и као таква сентименталност и кич) тежња за топлином и блискошћу заправо је пре первертирана тежња за богатством и-или трансценденцијом, ако већ није њен производ. С обзиром да је фабула ових драма смештена у провинцију, мото те тежње је чеховљевско „У Москву!“, а њена иконографија наглашено пост-совјетска, унеколико дакле измештена из времена и уроњена и болест носталгије као псудо егзистенције. Уколико је предмет ових драма кич, то свакако није кич материјалног (пре)обиља, него кич оскудности и отсутности, кич жеље која хоће да постоји само уколико је и догод остаје неуслишена. А то је оквир погодан за друштвену репресију, државну манипулацију и културну колонизацију колико и окултна идеологија економског поробљавања кроз култ потрошње.

Ово су тужне драме, за нас сада и овде, баш зато што се не обраћају колективним емоцијама и не служе колективним циљевима. Оне указују на нашу дубоку, сваког од нас појединачно, свим средствима потискивану личну несрећу, несрећу изгубљеног пута. Оне нас теше, сваког од нас појединачно, спознајом да нисмо сами, али нас и растужују тиме што као да показују како излаза из тога нема, како је та несрећа толико дубока да би уопште била превладана, па чак и спозната, да је толико дубока да обесмишљава свако деловање.

Нове генерације писаца донеће светлост у виду бљеска, у сваком од нас појединачно, бљеска свести о дубокој личној одговорности за свет у ком живимо, и тада ћемо коначно подићи главе. Подићи главе (и срца!), као човек у анастасијском еволуционизму Фјодорова, есхатолошки евримен на свом личном путу, у свом личном есхатолошком роуд-мувију ка свеопштем васкрсењу.

недеља, 10. април 2016.

PREDRAG JAKŠIĆ : HALJINE OKALJANE


Vladimir Kolarić

 

TAJNA OBESVEĆENJA
 
 

 
Sloboda koja se ispituje, pre nego što se za njom žudi ili traga, u zbirci pesama Predraga Jakšića „Haljine okaljane“ (Arte, Beograd, 2015), nije ni sloboda kao program ni kao opijenost.

Svet sa kojim se, ako se tako uopšte može reći, razračunava u zbirci „Haljine okaljane“, ili svet sa kojim se makar ima neki problem, nije ni svet materije, ni svet kao istorijski kontinuitet, pa ni svet-simulakrum kao teror objektivizacije, već svet reči i koncepata, shema koje bi ne toliko da nam objasne (i nametnu!) šta taj svet jeste, koliko da nas u njega uključe, užljebe, uvedu, normalizuju, standardizuju, uvere da je baš taj i takav svet - naš svet, moj svet, svet po meri i želji svakog od nas.

Te reči, koncepti, sheme su ovde pre đubre, otpatci, haos mehanike, i to one najstrašnije - mentalne ili čak duševne mehanike, a ne virusi, medijatizovane slike, niti išta od svega toga podrazumevajućeg i pomodnog. Nije to ni metafizika strasti, mada je njenoj dinamici najbliža, naročito ako strast ne sagledavamo sa metafizičkog, nego sa stanovišta asketske konkretnosti.

Nešto je okaljano i obesvećeno, nešto što je vredno i nešto od onoga što bi trebalo da budemo mi, ili što bi trebalo da bude u nama, ili ono u čemu bismo i čime trebali da budemo.

Ono što se u poeziji obično prepoznaje kao borba sa rečima, kod Predraga Jakšića nije ni poza, ni - rekosmo - poetski ili ideološki program, već borba, rvanje sa samim sobom, ponekad gađenje nad samim sobom, ali - ponovo - ne gađenje nad svojom tvarnošću, telesnošću, manjkavošću sa stanovišta nekog apstraktnog morala normi, već nad sobom koji ne zna i ne ume da se odupre, koji ne zna sasvim kako bi i šta trebalo dalje, koji gde god krene shvati da je i dalje zarobljen, porobljen i pometen, koji ne zna kako da se oslobodi sveg tog nagomilanog smeća u sebi i oko sebe, koji bi hteo novo ali ne može, upliće se, zapliće se, posrće, shvata da je svaki ponuđeni izlaz samo još jedan sasvim izvesno pogrešan put, jedna predaja i jedna nečist.

Ali ta svest, svest koja se formira u neophodnosti očišćenja, ona je istinski subjekat ove knjige. I moguće prevladavanje aporije, aporije do koje se na ovom i ovakvom putu jedino i moglo stići: odbaciti, mora se odbaciti, odbacivati, ali šta prihvatiti, da li se uopšte nešto može i sme prihvatiti, odnosno da li postoji „nešto“ što se može i sme, slobode radi a ne slobodi uprkos, prihvatiti, a da to ne bude opet i opet đubre, opet i opet obesvećenje. Čišćenje, pročišćavanje, s jedne, i odbacivanje s druge strane, nije i ne mora biti jedno te isto: u tome je tajna ove knjige, ukoliko bi ona uopšte i priznala da ima neku tajnu. Govoriti kroz to očišćenje, kroz taj nagon očišćenja u kom se bez reči ipak (i nikako!) ne može, svedočenje je da osloboditi (se) ne znači odbaciti, ni sebe samog, ni svet, ma šta on za nas značio, ni bilo koga drugog, sličnog ili nesličnog (jer koji je kriterijum?), ali - što je ovde od najveće važnosti - ni jezik sam.

недеља, 03. април 2016.

Video tribine o Aleksandru Popoviću

Video snimak tribine o Aleksandru Popoviću održane 28. 3. 2016. u Srpskom književnom društvu nalazi se na:

https://www.youtube.com/watch?v=tdQ2Xqx3C54&feature=youtu.be

Pored Ivane Vujić, Srđana Vučinića i Vladimira Kolarića govorili su i Puriša Đorđević, Stanislav Živković i Božidar Mandić. Lepo i uzbudljivo.

PATRIŠA HAJSMIT : CENA SOLI


Vladimir Kolarić

 

ZABRANJENE BOJE


 

Ambivalencija se obično smatra ključnom reči za razumevanje opusa velike američke sposateljice Patriše Hajsmit (Patricia Highsmith), bila ta ambivalencija značenjska, rodna, polna ili moralna. Takva recepcija omogućava da se naglasi kako otvorenost njenog dela za adaptaciju, tako i mogućnost tumačenja njenih likova, njenog umetničkog sveta ili njene umetničke ličnosti u ključu fluidnih identiteta.

Njen roman „Cena soli“, objavljen 1952, pod pseudonimom Kler Morgan (Samizdat B92, Beograd, 2014, prevod Ivan Radosavljević i Aleksandra Rašić; „The Price of Salt“), kao njen drugi roman posle „Neznanaca u vozu“, za razliku od romana o Ripliju eksplicitno tretira temu (ovde ženskog) homoseksualizma. Ipak, to ne umanjuje važnost ambivalencije kao poetičkog „trejdmarka“ Patriše Hajsmit, pošto ovde možda u još većoj meri dolazi do izražaja ključna osobenost njene poetike: glavni predmet njenih dela nisu, naime, ni priča ni likovi, još manje misaone ili predmetne apstrakcije, već odnosi.

U ovom izuzetnom romanu Patrišu Hajsmit pre svega zanima suočavanje likova sa „tvrdom supstancom“ stvarnosti i pokušaj da se ona nekako probije i/ili prevaziđe, i to, a i kako bi drugačije, kroz ljude i ljudske odnose. Nju zanima traganje za  onim „Osećam se kao da stojim u pustinji ispruženih ruku, a ti padaš po meni kao kiša“, dakle žeđ ili žudnja za nečim što mislimo da nismo, a za šta opet verujemo da bismo trebali ili čak morali da budemo, a što nam je, opet možda, dostupno kroz druge ljude. Ta svest da se u ovom svetu nešto dogodilo sa ljubavlju (odnosom!), i to onom koja nam omogućava da zaboravimo i poreklo, i sebe samog/samu, sve osim možda onog što je bilo izvor te ljubavi i ta ljubav sama. I da je svet koji poznajemo upravo to što se dogodilo sa ljubavlju; ne posledica nekog događaja, nego baš to što se dogodilo. Ali u tom svetu i sa tim svetom ipak nekako moramo. A još kad bismo nekako mogli da učinimo i da taj svet oživi, „da povrati svoju so“, da taj svet ponovo bude naš: ne da bude zamka i muka, nego dom.

Ambivalencija Patriše Hajsmit je stoga ambivalencija neizrecivosti, onog najtananijeg u svim odnosima i u svim susretima u ovom svetu, najtananijeg sa čim se susrećemo na ovom svetu uopšte; i to ona najfinije vrste.