уторак, 7. септембар 2010.

Priča: Film

Još jedna lepa priča, ovaj put o revolverima, filmu, poeziji i kurvama. Neko će prepoznati Godara, Melvilovog Samuraja, Selina, Limonova ili Dostojevskog, ali to u stvari nije bitno. Ako je priča "Amerika" bila za širu publiku, ova je, kao i ona sa nazivom "Noar", za sladokusce.

Владимир Коларић

ФИЛМ



Када је купио пиштољ од тог Црнца, најпре је дуго лутао Централ парком, по мрклој ноћи, чекајући да га неко нападне. Затим је набавио бело одело, како би привукао пажњу, али ни даље га нису дирали. Дружио се само са мушким курвама, то је најгори шљам на који је могао да налети. Није у њима тражио поезију, знао је да су олош, тражио је оштрицу ножа и метак у месо. Једном га је један од њих питао зашто је толико опасан и зашто жели да пуца за сваку ситницу. „Ја сам стар човек. Намам пуно времена“, одговорио је. „Онда је требало да будеш приватно њушкало. Упознао сам међу њима једног таквог.“ „Сигурно си му попушио“, одбрусио је и отишао у Централ парк.

Схватио је, ипак, да је филм нешто друго. Добош револвера када се окреће личи на филмску ролну. То му је дало шансу да ослободи речи, да сања о томе.

У биоскоп га је у почетку водила Биби, једна руска проститутка, коју је презирао. „Ви руске проститутке сигурно све мислите да сте светице“, рекао јој је, али она није марила. Када су ушли у биоскоп, рекла је: „Ово је моја кућа“. „Зар ти нису курва?“ одговорио је не погледавши је. „Понекад се крешем на седиштима“, насмејала се, али он није био сигуран да је искрена. Или ју је ту ипак нешто болело. Није могао да поднесе курву повређених осећања и изашао је на пола пројекције, оставивши је да сама одгледа филм до краја. После ју је ипак отпратио до куће, док је она све време причала о Тонију Монтани, а он није проговорио ни речи. „Хоћеш ли са мном?“ питала је испред улаза у малу, али лепу и чисту кућу. „Немој ми рећи да имаш бебу унутра?“ рекао је. „Откуд мени беба?“ изгледала је искрено зачуђена. „Јел изгледам тако? Треба ли да смршам?“ Само се окренуо и отишао, није могао то да поднесе. Позориште је презирао због глуматања, због тога је презирао и свет. Филм и поезија су били нешто друго, могли су да буду нешто друго.

Пролазио је поред неког пијаног клошара који је нешто мрмљао себи у браду. Разабрао је само: „Ждерање на учи мудрости“.

Срце му је тукло, схватио је да је због нечег повређен. Да би желео да је нешто у њему другачије. Схватио је: он не води херојски живот, он води живот лудака. Али то је трајало само тренутак. Спуштао се низ Централ парк по мрклој ноћи и људи су се склањали пред њим.

Нема коментара:

Постави коментар