субота, 05. март 2011.

Priča: Gordi

Moja priča objavljena u zbirci Lutalice (2006, SKC Kragujevac).


Vladimir Kolarić

GORDI




Sedeo je na klupi kada je taj plavi prošao pored njega: visok, vitak, predivno bled, bujne i kovrdžave zlatne kose. I sa njim pratnja, dvojica, crnih, niskih, zdepastih.

To je već treći put da ga vidi. Prvi put, slučajno, iz kola, na Autokomandi, zamišljenog i samog, osim pratnje. Drugi put na ekranu, u gužvi stadiona, za vreme derbija.

Sada je lep i sunčan dan, proleće je, ptice cvrkuću i žene su lepe. Sedi na klupi, izašao je na pauzu da popije na miru kafu u plastičnoj čaši i pojede krofnu sa kremom od višanja. Ali krofna, krofna je jedno: tek kad vidi plavog oseti slast.

Krenulo mu je nabolje. Napredovao je na poslu. Šef mu je čak rekao: «Postajete nezamenjivi, Zorane.»

Retko je kući, ali ćerka, Sofija, ionako ide na časove klavira, sa klavira na balet, sa baleta na časove crtanja, sa crtanja na matematiku, sa matematike u dramski studio. Talentovana je, uživa.

Gorica kaže: «Zorane, a da je damo na aikido?»

Zoran kaže: «Pitaj Sofiju.»

Sofija je oduševljena.

«Sad ću imati vremena za aromoterapiju», kaže Gorica.

Zoran je zadovoljan.

Vraća se na posao. «Priča se o tebi», kaže mu Elvira, pi-ar. «Kažu da su uhvatio Boga za muda.»

Zoran se smeje.

Za vikend izlazi sam. Sofija je na plivanju, Gorica na fitnesu. Voli šumu, kad sunce promiče kroz krošnje.

Zastaje. U susret mu ide on. Jedan pratilac šutira bačenu konzervu ribe.

Nije u stanju da se pokrene. Idu pravo ka njemu.

Plavi zastaje. Gleda Zorana u oči i osmehuje se.

«Dobar dan», kaže Zoran.

Pratioci se zakikoću. Plavi se osmehuje, pun sunca.

«Zar nije uvek zora, Zorane?» kaže. Glas mu je kao muzika.

«Zovem se Gordi», kaže.

Zoran pada na kolena. Pratioci se kikoću sve zlobnije.

«Sećaš li se Tihomira, Zorane?»

«Tihomira? Ne sećam se nikakvog Tihomira.»

Gordi mu prelazi rukom preko lica.

«Seti se.»

Tihomir, mali brat. Lepe plave oči. Osmeh. Uvek osmeh.«Danas sam naučio da sviram Pastrmku, hoćeš da čuješ?» Muzika kao iz sna: Tihomir koji žmuri, zanesen. Mrzi Tihomira. Tihomira gura kad niko ne gleda. Tihomir pada pod voz.

«Došao si da me kazniš?»

Pratnja već urla. Gordi je tiši od ptica.

«Ne, Zorane. ja ne kažnjavam.»

Gordi mu prelazi rukom preko lica.

«Zaboravi.»

Gorica ga čeka u stanu. Pije vitaminski koktel.

«Otkud ti?», pita je.

«Ma, morala sam da idem po Sofiju. Zamisli šta se dogodilo. Neki mali se utopio na plivanju.»

«Tata.»

Sofija mu se baca u zagrljaj.

«Dobila sam peticu.»





































Нема коментара:

Постави коментар