петак, 01. јул 2011.

Priča: Pank rok, ti si moj veliki plačljivko

Moja priča objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).


Vladimir Kolarić


PANK ROK, TI SI MOJ VELIKI PLAČLJIVKO





Spuštali smo se ka selu. Nebo je bilo prozračno, zvalo nas je. Petar je za pojasom imao vokmen, na ušima slušalice. Pored vokmena bombe.

«Nisam ti primetio kako je sve ozelenelo, dok nisam došao među kuće.»

Petar je govorio glasnije nego što je trebalo, zbog muzike. Slušao je Toj Dols.

Kuće su bile bele, kao od šećera, selo ušoreno, što je retko u ovim planinama. Kao da je doneto od nekud, celo, i spušteno u ovaj vazduh od kog trnu zubi, među izvore vode tako bistre i jake, da od nje opada kosa.

Ništa se nije pomeralo. Ni lišće kao da nije šuštalo, da se bar neko nakašljao.

«Gaje li ovde kokoške, uopšte? Gde su im kerovi? Znaju valjda šta su psi, ili ih brkaju sa vucima?»

Govorio sam i dalje. Uplašen tišinom.

Na sred sela, među kućama, sedela je ludakinja. Na zemlji, otekle guše, u seljačkoj pregači, pravila je venac od maslačaka. Nije se obazirala na nas dvojicu.

Zgledali smo se.

«Šta je ovo koju pičku materinu?»

Petar je ušetao u jedno dvorište. Zalupao je na vrata.

«Ako ne otvorite, svršiću vam u uši, degenerici!»

Otvorio je starac, obučen kao za sahranu.

«Šta je ovo, jebo te?»

Starac je slegnuo ramenima.

«Mi smo stari, ne znamo.»

«Ko je ona sa gušom?»

«A, ona? Luda.»

«Šta će tamo?»

Starac je ponovo slegnuo.

«Tamo je.»

«A što je niste uveli u kuću, ko što je red? Što je neko nije uveo? Svi ste se zavukli ko pacovi, a nju pustili na vazduh, je li?»

«Poješće nam krompir. I humanitarnu pomoć.»

«Šta će vama humanitarna pomoć? Vi ste, bre, seljaci! Gde vam je živina? Sadite.»

«Sve hoće na seljaka.»

«I šta, ako mi nju sad silujemo?»

«Ne bojimo se mi. Neće nju niko onakvu.»

«A šta ako ja volim gušave? Zamerio bi mi?»

«Ne znamo. Mi smo stari ljudi.»

Petar se okrenuo i izašao iz dvorišta. Pružio je ruku ludakinji. Ludakinja je prihvatila, i naklonila se kao dama.

«Slušaj», rekao je starcu, «Ako je izbaciš, drži se.»

Starac je ćutke klimnuo glavom. Uveo je ludakinju u kuću. Pre nego što je zatvorio vrata, videli smo kako ga ludakinja kiti, vencem od cveća.

Nastavili smo. Kuće su bile iste. Na kraju sela, Petar je zalupao na još jedna vrata. Otvorio je čovek u uniformi železničara.

«Šta ćeš ti ovde?»

Čovek je ćutao.

«Lepo te pitam. Ne vidim prugu.»

Čovek je zinuo. Nije imao jezik.

«Imate li crkvu ovde?»

Čovek je odmahnuo glavom.

«Spaljena ili je nemate?»

Čovek je slegnuo ramenima.

«Džamiju?»

Ponovo – ne.

«Školu?»

Ne.

«Pa šta imate?»

Sleganje.

«Jebite se.»

Tišina.

Nastavili smo.

«Šta da im radimo?»

«Biće kako odluče oni koji dolaze iza nas.»

«Zar nije uvek tako?»

«Valjda.»

Uspinjali smo se. Šume su čekale.

Petar je ubacio novu kasetu. Lupnuo je prstima po vokmenu. Odsvirao akord.

«Ramonsi», rekao je.

Нема коментара:

Постави коментар