"Šekspirova naušnica" Ljubiše Ristića

Vladimir Kolarić

BUĐENJE

 

Mediokritetstvo je već samo po sebi grozno, jer od društva pravi mehaničko kretanje atomizovanih individua, a iz pojedinca i zajednice istiskuje svaku duhovnost – duh diše gde hoće, ali neće tamo gde ga ne zovu, gde nikome ne treba, gde je bolje bez njega, jer zar ne možemo lepo da se valjamo po sopstvenom blatu i govnima, zar ne možemo lepo da budemo lutke i roboti, manekeni i robovi dakle, a ne ljudi. Utoliko je mediokritetstvo pogubnije za umetnost, a iz nekog razloga posebno za pozorište, valjda zbog izloženosti, prezentnosti, ogoljenosti telesnog postojanja, pa je tim vidljivije kako prostor manipulacije neposredno zahvata i telo, možda i „goli život“, što je tek užas nad užasima. Mediokritestvo u umetnosti porobljava više nego što to možemo i da pretpostavimo, čak i najpre one koji za umetnost ne mare, jer ona tada postaje agent, umesto da bude pomoćnik i svedok, umesto da bude prijatelj, neprijatelj ili šta god, samo da bude.

A onda u ovo naše jadno pozorište, u ovu našu jadnu umetnost dođu predstave Ljubiše Ristića, kao od negde drugde i – ništa, naravno, ne promene, jer šta bi uopšte moglo i trebalo da se promeni, ali su tu, pa je i to valjda nešto. Pa i ova predstava, „Šekspirova naušnica – travestija po Jonesku, Bekonu, Šekspiru i Borhesu“, je nešto, bez obzira na to što se trudi da govori o ničemu, ako uopšte i govori ili ako uopšte nešto govori.

Ona nije rušilački bunt, ona nije u umetnost zaodevena politika, ona nije ni puki postmoderni pastiš, mada liči. Ukrštanje različitih tekstova, na liniji Šekspir-Bekon-Jonesko-Borhes-Po-Swan Arcade itd, koji tumače, osporavaju, ironišu, bore se, dopunjavaju jedan drugog, u opštoj vavilonskoj kakofoniji i pometnji, na zaustavlja se na konstataciji o palimpsestnoj i konstruktivnoj prirodi svega (od čoveka) postojećeg i spoznajnom relativizmu, već stvaraju sinergetsku strukturu sa namerom i efektom, s jedne strane, usmerenim na našu svest, kako bi je oživeli i probudili (zavisi od stepena umrtvljenosti ili uspavanosti), a s druge strane, na nikad i ni od koga svodljivu prirodu ove naše, istorijske i kulturne stvarnosti, opet potencirajući budnost i intenzitet kao jedini smislen način naše borbe sa ovom stvarnošću i ovim svetom, naše borbe sa samim sobom, najzad.

Prva reakcija jedne moje prijateljice, umetnice, posle predstave, bila je: „Blago ovim glumcima“, i to je zapravo suštinska reakcija. U onoj meri u kojoj ovi odlični mladi glumci (Lazar Jovanov, Sonja Mladenov, Ksenija Stefanović, Dragan Stanikić, Dejana Orozović, Vojislav Tomić) budu shvatili i prihvatili u čemu zapravo učestvuju, u toj meri će oni biti budućnost našeg teatra. Ovo je, dakle, pravo i istinsko pozorište, prava i istinska umetnost, a možda još malo više drskosti, energije, atrakcije,  igrivosti, humora i ludila, duha dakle, ne bi bilo na odmet, jer onaj na sceni mora da bude ličnost, da bude energija, bez kraja, odmora, bez poštede i samosažaljenja, da bude učesnik i svedok, čak i kad mi ostali nismo, kad bi samo hteli malo odmora i zadovoljstva, nadajući se da će nas zaobići ono od čega bekstva nema. Još malo slobode i predavanja, i ovo će onda biti ono što bi moglo i što mi moralo da bude, sa nenadanim posledicama, jer energija i informacija, kao i ličnost, nemaju granice, bar u okvirima onoga što smatramo i što ćemo uvek smatrati svetom.