Predstava "Drhtaj ruže", DAH Teatar

Vladimir Kolarić

DA! („Drhtaj ruže“, DAH Teatar)

 

Reći da je predstava „Drhtaj ruže“ DAH Teatra među najboljim u našem pozorištu ne znači mnogo, ili, ipak – znači sve. Prvo se tiče jadnog stanja našeg pozorišta, a drugo onoga da se uprkos svemu (i uprkos svima) – „izrekne reč“.

Reći reč o onome skrivenom, što zbog naše ljudske ograničenosti, što zbog svakovrsnih zabrana (najčešće, avaj, samonametnutih), uvek je bila vrlina čestitih i hrabrih, i posebno vrlina umetnika, i vrlina filosofa. Zbog koje su uostalom, toliki popili kukutu, bežali na kraj sveta, trunuli u tamnicama ili su upucavani u potiljak.

A ova predstava nije samo o onima koji su upucavani u potiljak, ko god oni bili i kom god rodu pripadali – mada i to ne treba zaboraviti, jer je naređeno da se zaboravlja – već o svakoj vrsti nestajanja, iščezavanja, nemanja. Ne nemanja bića, nestvorenosti, nego nemanja onoga što je bilo i što je imalo biće, a o čemu sad ne znamo ništa. Ali zašto govorimo o onome, o nečemu, kad se ovde radi o onom, tom i tom koji/koja ima ime, koji je bio tu a sada više nije, i za koga zapravo i ne znamo da li jeste ili nije. Pitanje nastanka je u ovoj umetnički dovršenoj i filosofski pregnantnoj predstavi zapravo pitanje znanja: znanja o tome šta i znanja o tome zašto. Hoću da znam šta je sa njim/njom koji su nestali, potrebnno mi je znanje, i ne samo znanje, nego i nešto više – trag, svedočanstvo o koje vodi i koje održava to znanje, makar grumen praha, makar vlat kose, makar i najmanja kost. I potrebno – bilo bi mi neophodno, mislim da bi mi bilo neophodno ako hoću i dalje da živim – da znam zašto? Zašto on/ona, zašto ja, mi, zašto uopšte? Zar ne primećujete kako smo već odavno prestali da se pitamo?

A ova predstava, do kraja osmišljena i precizna, sa izvođačkim nivoom koji je biser našeg pozorišta, ne da nam da prestanemo da se pitamo. Ne banalnim proklamacijama bili kakve političko-ideološke agende, nego ujedno čulno-opipljivo, za ličnost zainteresovano i filosofski zapitano. Okruženi smo senkama – znači okruženi smo prošlošću uspomena, budućnošću koja senke (nestalih – da li živih ili mrtvih) treba da pretvori u izvesnost (koja nije obavezno i uteha) i sadašnjošću ljudi pretvorenih u senke. Zašto – zato što su prestali da se pitaju.

Ali ova predstava ne proziva, ona najpre – poziva. Deljenjem hleba - na saučešće, zajedništvo, na naše ljudsko jedinstvo, uprkos svemu, granicama, rodovima i svim sitnim pakostima i krupnim zločinima (a postoji li zločin koji nije krupan i pakost koja nije sitna?) i mirisom bilja koje nam ne dopušta da smrt prihvatimo kao jedinu izvesnost, da prihvatimo smrt uopšte, da prihvatimo sebe, druge i svet u smrti. Da ne prihvatimo logiku smrti.

Maja Mitić je jedna od naših najboljih glumica. Dijana Milošević je, iako rediteljka, na sceni bolja od svih naših glumaca/glumica. Zašto – jer zna, jer je tu, jer hoće.

„Drhtaj ruže“ nam o pozorištu otkriva (pokazuje) mnogo od onoga o čemu smo danas i ovde uglavnom samo čitali – o pozorištu kao mestu susreta jednih sa drugima, prisutnim ili neprisutnim, prošlim i budućim, ali i sa drugim, radikalno drugim, sa kojim je susret pre ili kasnije neizbežan. Lutke, idoli, kojima nekad posvećujemo sve naše žrtve i žrtvovanja, nikada nisu zamena za susret niti sa drugim čovekom, niti sa onim čime taj čovek živi. Umetnost zato, kad neće da bude manekenstvo i kad neće da bude idolatrija, može da nam pomogne – bar malo. Da pronađemo nestale (nestalo), i da se makar zaputimo ka sebi, a time i ka drugima, u kojima je sve naše postojanje. Ovo je predstava o hlebu i o bilju, o kosti i semenu, prestava koju rade, koju gledaju i koju vole oni koji neće da prestanu da se pitaju, koji znaju šta neće baš zato što su sami jedno veliko - DA.