четвртак, 27. новембар 2014.

Roman ŽUTA KABANICA Đorđa Bajića


Vladimir Kolarić
 
Čistome čisto

Popularna kultura danas može biti još samo nostalgija, nostalgija kao bolest ili kao ljubav; bolest u smislu stalnog kruženja (u nedostatku pravog središta) ili jedan frivolni, slatkasto-blazirani, koketujući bol mirenja, ali ne običnog, nego mirenja sa zadrškom, gde se datost ne tek prihvata, nego se odmerava: želi joj se nekako izmaći bez sukoba, uzmaći bez poraza. Neki bol, u svakom slučaju.

Svet se menja, pa praktikovati popularnu kulturu više ne znači obavezno praktikovati moć, težiti poziciji moći. Težiti bilo čemu – danas je u domenu popularne kulture niskost i svinjarija; možda baš ona bulativićevska svinjarija iz koje se rađa fašizam i kojom se fašizam hrani. Popularna kultura je preciznije (i slivenije) od bilo čega drugog ocrtavala konture nakadašnjeg postrevolucionarno-stabilizovanog sveta; jedne slike sveta i jednog poretka za koji smo svi slutili da je samo jedna usputna stanica a ne odmorište, jedan prelazni trenutak a ne epoha; i možda baš zbog toga upravo ona predstavlja crvenu maramu kako za one koji se boje daljeg stabilizovanja usled straha od totalitarizma, tako i onih koji se boje da je ta stabilizacija bila samo privid i da signal za novu jurnjavu samo što nije dat (ako već nije); o onima koji neće da čuju ni za kakvu revoluciju, pa i onu unutar sebe samih, da ne govorimo.

Problem sa mimesisom postoji u svakom vremenu, a u našem se on najbolje ocrtava kao problem sa popularnom kulturom. Praktikovati popularnu kulturu danas, nažalost, znači pravdati se. Tražiti opravdanje za sebe zbog svoje male nastranosti, zbog svog služenja (korporativnim) silama zla, zbog svog pristajanja na pasivnost i prosečnost. A to je tako, zar nije, ako već ne smemo ni da pomenemo slobodu, hijerarhiju ili konvenciju. Ma šta, kad već ne smemo da pomenemo umetnost (ako pod njom ne podrazumevamo onu ajnrendovsku antiumetnost!) ili smisao (koji ne bi bio ne-smisao ili puki ishod), a da ne budemo optuženi za sva zla ovog sveta.

Zato onaj ko ne želi, ko neće da se pravda čini jednu možda ne veliku, ali lepu i značajnu, poštenu stvar. U romanu Đorđa Bajića „Žuta kabanica“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2013) ima nešto od toga. Ima nešto od one koketujuće ljubavi, onog bola izmicanja, onog finog višestruko maskiranog bezobrazluka, onoga zbog čega još možemo voleti dela popularne kulture i u našem ne toliko (kako mislimo) sudbonosnom, koliko na svaki način „otežalom“ vremenu. Svest da je konvencija dogovor, pa i nekakav dijalog dakle, i to dijalog koji obavezuje, i koji za sebe traži jedan prostor apstrakcije i „proširenog poretka“, koji su upravo ono što je danas u krizi. Nije li baš zbog toga, te „krize“ najpre, popularna kultura prepoznata kao kultura liberalizma, liberalizam kao kraj istorije, a sve to zajedno kao prosta apologija kapitalizma? Jasno je, mešamo nespojive stvari, brkamo diskurse, ali nije li sve to besmileno, nije li sve to posledica zaborava? I zar su jedino ova trivijalna, „samnoreprodukujuća“ dela pozvana da nas od tog zaborava leče? Kakav je to novi mimetizam koji će nam dopustiti da se konačno pogledamo u ogledalo?

Pozivati Đorđa Bajića na još veći stepen drskosti u vidu prikrivajućeg otkrivanja, još više bezobrazluka i koketerije verovatno ne bi imalo smisla, jer bi moglo da omete njegovu lepo razrađenu stategiju, da dovede u pitanje onu poziciju i pozu koju tako strpljivo gradi, a da („kao da“) ne želi da to iko primeti. Vremenom mora biti sve više intenziteta, a sve manje opravdavanja, i stvari će dolaziti na svoje mesto. Žaliti zbog ni malo ohrabrujućeg konteksta za dela ove vrste, a koja od konteksta toliko zavise i na koji toliko računaju, takođe ne bi imalo smisla, jer žaliti se nije nimalo „svetski“; „svetsko“ naspram „otromboljenog“ je valjda osnovni kriterijum ovakve poetike. Treba se nadati da vreme radi za ovog autora, i da će slušati samo dobre savete, a ne sirenski zov korporativizma, ideologije ili pukog cinizma; da će slušati samo svoju slobodu, a ne slobodu koliko god uspešno prikrivenih gospodara ili slugu koje bi htele da su gospodari. Čistome bi valjda sve trebalo da bude čisto.

недеља, 16. новембар 2014.

петак, 07. новембар 2014.

HAARP u Domu omladine

U ponedeljak 10. 11. 2014. u Domu omladine (19h) promocija antologije "HAARP i druge priče o teoriji zavere", koji je priredio Goran Skrobonja (Paladin).
U knjizi se nalazi i moja priča "Znalac čistih dana", očekivano apartna u odnosu na ostale u zbirci, s obzirom da se bavi samim temeljima zavere i teorije zavere, onome što je u njihovoj srži. Ova priča o Empedoklu nije, kao mnoge moje, priča o ratu, već o miru. Ali nije dosadna, uzbudljiva je upravo kao mir, dok je drugo ime za svaki rat - dosada. Ali jedno je poezija, drugo stvarnost...
Treba videti koliko je ovo suočavanje sa zaverama kao organizovanim dejstvom neformalne i natransparentne moći relevantno za modeliranje današnjeg trenutka, strukture današnjeg sveta, sa kojim više ne znamo šta ćemo, kao umetnici, mislioci, šta god. Teorije zavere nam nude orijentaciju, makar na način koji ne vodi duševnom zdravlju, same zavere nam nude obećanje moći, a priče o zaverama i teorijama zavere moguće traganje za (umetničkim) modeliranjem kompleksnosti, što nam se, ne samo u umetnosti, čini kao jedini način da se razaberemo, pa samim tim i da delujemo.
Pa tako, u taj ponedeljak, da vidimo, šta mi ovde i šta još možemo...