четвртак, 07. јануар 2016.

Priča: DŽO


Vladimir Kolarić

 
DŽO

 
„Jesi li se udobno smestio, Pu?“ upita Kristofer Robin.

„Ispričaću ti kako se tigar jednom zabrinuo...“

(Vini Pu)

 

Džo je u pabu zatekao samo Rorija i barmena Boba, poslužio se kikirikijem, opalio Roriju šamar i krenuo dalje, za Šonom.

„Ma, on ti je u klubu“, rekao je barmen Bob za Šona. „Misli da je prokleti Dempsi, šta li...“

Kad je Džo izašao, Rori je rekao: „On je kreten“, trljajući vilicu.

„On je čovek“, rekao je na to barmen Bob. „On zna zašto je rođen.“

„Voleo bi da si kao on?“

„Ne.“

Džo izlazi, dočekuje ga lep dan, lep dan širi ruke... Džo se uvek udobno osećao u svetu. Sada ga pomalo boli stomak, čak mu je i onaj kikiriki zasmetao, da nije toga, ovo bi bio njegov dan, samo jedan od mnogih Džoovih dana u Belfastu. Belfast je dobar grad za ljude kakav je Džo. A kakav je to čovek Džo? On bi samo rekao: Pogledajte me, i sve će vam se samo reći.

Vrata na ulazu u Noelov klub su kao ona na salunima iz vestern filmova: Džo ih otvara sa dve ruke, bučno, da se odmah zna da je tu.

Svi se okreću, neki mu klimaju glavom, neki se prave da ga ne primećuju. Improvizovani ringovi i znojava tela... Crnja Barton čisti podove, i tu nešto smrdi, iz te kante u koju zaranja sunđer i svoje crne žuljevite ruke. Džo inače nije osetljiv na mirise, ali sada želi da pobegne, samo ga ponos zadržava. I za trenutak, znatiželja...

„Ko ti je napravio tu šljivu ispod oka, Bartone?“, pita Crnju, Crnja se osmehuje, zna da je Džo jedan od retkih koji su u stanju da primete modricu na licu Crnca, i da još pitaju za nju.

„Opet Sten i njegovi, Džo. Više i ne obraćam pažnju.“

„Ima da ih sredimo jednom, Bartone, važi?“

„Ma, ne bih ja to, Džo. Pusti ih. Sve je to samo sirotinja.“

„Protestantska sirotinja, Bartone“, govori Džo i ulazi kod Noela.

„Je li dolazio Šon?“, pita.

„Šta će ti?“

„Da se rukujemo, eto zašto.“

„Dolazio je, ali sad ga nema. Bled si danas, Džo, momče.“

„Nešto me boli stomak. Šta god pojedem, kao da je otrov.“

„Stari ti je umro od raka na želucu, ne zajebavaj se sa tim, momče.“

„Hvala što si me potsetio. Nisam starom zapalio  sveću već mesecima.“

„Ma toplo je njemu tamo i bez da mi pridodajemo. Bio je dobar čovek, Džo.“

„Moja stara misli drugačije.“

„Samo da znaš kako ga je volela.“

„Bilo nekad.“

„Znaš otkad nisam jebao, Džo? Ne znaš? Mesecima. Tako ti je to u mojim godinama. Toliko o starosti.“

„Idem da nađem Šona.“

„Budi dobar prema njemu. U problemima je ovih dana.“

„Tu sam da mu ih rešim.“

Ipak je našao Šona, na stovarištu. Dečko je preturao po odbačenoj stereo opremi, gledajući šta bi mogao da iskoristi, da popravi i proda.

„Dok god ima budala u Belfastu, biće i tvojih mušterija“, pozdravio ga je Džo.

„Ja sam pošten čovek, Džo.“

„Baš zato i govorim. Čujem da ti je stara u čabru.“

„Izvući će se.“

„Znaš da neće.“

„Šta ti znaš o tome?“

„I moj stari je bio u čabru. Nisam se zavaravao. Bar je imao lepu sahranu.“

„Izvini, Džo. Nisam hteo da kažem ništa loše o tvom starom.“

„Tvoja stara je fina dama. Učiteljica, je l tako? Deca je vole, čuo sam.“

„Dobra je.“

„A ti, voliš li je ti, Šone?

„Sama me je odgajila.“

„Je li to dovoljno za ljubav?“

„Trebalo bi.“

„Mi smo odbačena, siromašna deca, Šone. Majke su sve što imamo. Majke su sačuvale Irsku.“

„Slažem se, Džo.“

„Oduži joj se. Plati joj pristojnu kliniku. Danas lekari čine čuda. Treba joj omogućiti da dočeka i unuke, zaslužila je.“

„Nemam ja tih para, Džo.“

„Šta je sa boksom?“

„Ma to je samo lokalno. Nikad neću biti nešto više. To je sitna lova.“

„Od prepravki uređaja nećeš puno zaraditi.“

„Znam. A šta da radim?“

„Ja ti nudim posao.“

„Nemoj. Ja sam pošten čovek, Džo.“

„Hoćeš da kažeš da ja nisam pošten?“

„Nisam to hteo da kažem. Nisam želeo nikoga da vređam. Hoću da živim u miru.“

„Diram samo protestantske svinje. Ni jednog našeg nisam ni pipnuo. Je l tako bilo, Šone? Iz kraja si, znaš.“

„Tako je, u pravu si. Izvini, Džo.“

„Ja nisam bitanga, Šone. Počeo sam u rudniku, znaš li kako je tamo?“

„Znam da nisi bitanga, Džo. Poštujem te. Samo ne želim posao koji bi ti mogao da mi ponudiš.“

„Sad si izrekao veliku glupost. Šone.“

„Znam. Svestan sam toga, Džo. Ali moram da idem. Našao sam šta mi treba i kasno je.“

„Tražim te ceo dan po gradu, i stomak me nešto boli, jedva hodam, a ti tako...“

„Žao mi je, Džo. Popij nešto. Svrati do apoteke, da ti preporuče.“

„Ti trovači...“

„Onda idi kod lekara.“

„Ti bi voleo da umrem, Šone.“

„Bože sačuvaj, Džo.“

„Veruješ li ti u Boga, Šone?“

„Trenutno nemam vremena da mislim o tome. Radim.“

„Ubijao si za Engleze, Šone. Bio si u njihovoj vojsci.“

„Nisam nikog ubio.“

„Ali bio si tamo, zar ne? U jebenoj pustinji, Šone.“

„Bio sam u intendantskoj jedinici. Nikog nisam ubio, Džo.“

„Ali, ti Arapi nam ništa nisu skrivili, a ti si otišao tamo da ih ubijaš, Šone. Misliš da je to u redu?“

„Ne mislim. Rat je loša stvar. Ali to je nešto što nas prevazilazi.“

„Govoriš kao neki bednik sa Bi-bi-sija. Stidi se, Šone. Ubijaš tamo neke Arape, koje ni u putu nisi sreo, a ove protestantske svinje, što nam krv piju, njih nećeš ni da takneš. Je li to u redu, Šone?“

„Bio sam u regularnoj vojsci...“

„To nije tvoja vojska, Šone.“

„Voleo bih da je vojska u kojoj sam bio irska vojska, ali sad je ovako, i ja to prihvatam. Jesi li sad zadovoljan, Džo?“

„Drzak si, Šone.“

„Nisam.“

„Samo treba da ga uplašiš. On je protestantska svinja, prebio je sveštenika, daću ti sve podatke, bilo je u novinama.“

„Ne čitam novine.“

„Ne izigravaj budalu, Šone. Majka ti je na samrti.“

„Ali ti nisi anđeo da joj pomogneš, Džo.“

„Ako nisam anđeo, onda sam đavo, to si hteo da kažeš?“

„Kao katolik ne bi smeo tako da govoriš.“

„Mislim da si rekao kako ne veruješ u Boga, Šone?“

„Ali ti si rekao da veruješ.“

Šon je prošao i Džo nije hteo da ga zaustavlja. Bilo je već kasno. Džo je krenuo u crkvu da zapali sveću starom.

„Oče, želeo bih da porazgovaram sa vama.“

„Otkad se nisi ispovedao, Džo?“, pitao je otac Metju.

„Hteo sam samo da vas pitam, ne da se ispovedam.“

„Pitanje ne može da zameni ispovest. Ja ti mogu dati odgovor, ali oprašta samo Bog.“

„Ne želim da mi se oprašta. Nisam uradio ništa loše. Reci mi, oče, ako neko ubije nevernika, je li to veliki greh?“

„Nisi valjda ubio nekog, Džo? Nemoj da mi odgovaraš, nisi na ispovesti, pa bih morao da te prijavim. Ne želim da znam. Postoji zakon.“

„Ne boj se, oče, polako... Nikoga nisam ubio. Samo se pitam, čisto... hoću da znam gde su granice.“

„Granice čega, Džo?“

„Mi i oni, oče. Dokle moramo da ih trpimo?“

„A šta su tebi uradili protestanti, Džo?“

„Meni? Meni skoro ništa. Par puta su mi razbili arkadu i...“

„Ali to je bilo u uzajamnoj tuči. Tukao si i ti njih, je li tako?“

„Ih, samo da znate, oče...“

„Reći ću ti gde su granice, Džo.“

„Reći ćete mi?“

„Nema ih.“

„A šta ako umrem, oče?“

„Bolestan si, Džo?“

„Nisam bolestan. Zašto mislite da sam bolestan?“

„Pomenuo si smrt. Zato sam te pitao da li si bolestan.“

„Mislite li da je to rak, oče, kao kod mog oca? Šta vidite?“

„Idi kod lekara, Džo.“

„Lekari ništa ne znaju. Ja se uzdam u Boga.“

„Idi kod lekara, Džo.“

„A izdajnici, jesu li izdajnici gori od nevernika, oče? Recite mi?“

„Treba da se ispovediš, Džo.“

Ali Džo je već izašao.

Pošto je ubio Šona, Džo je sav novac koji je imao uplatio za lečenje Šonovoj majci.

Džo je postavio granice.

Kada je ušao u klub, prvi ga je pozdravio Barton.

„Jesi li čuo za Šona, Džo? Strašno.“

„Strašno, nemam reči.“

Ušao je kod Noela.

„Daj mi neki posao, stari. Poznavao si mog oca, Zaslužujem to. Ako ne zaslužujem ja, zaslužio je on.“

„Uzmi ovu metlu, Džo. Barton će ti pokazati kako se radi.“

„Hvala, Noele. Džo ne zaboravlja.“

Barton je pevao:„Grobovi će se otvoriti a ja ću i dalje biti tu“. Džakovi za udaranje su se njihali, kao na vetru.

Нема коментара:

Постави коментар