субота, 02. јул 2016.

ĐORĐE BAJIĆ : JEDNO ĐUBRE MANJE


Vladimir Kolarić

 

PSEĆI ŽIVOT



 

Kada pišete žanr, za početak bi trebalo da zadovoljite makar tri uslova. Najpre, ne smete da se stidite toga da pišete žanr, zatim morate poznavati žanrovsko gradivo, i konačno, ne bi smeli da zabušavate, nego da ponudite ono što se od vas očekuje.

I zaista, Đorđe Bajić se ne stidi toga da piše krimić, gradivo poznaje, a i izvršava sve ono što od njega traži put kojim je krenuo, možda čak i sa nešto previše revnosti.

Ipak optuživati štivo ove vrste za konstrukciju, sheme i stereotipe je neumesno, pogotovo kada autor pokazuje dovoljnu dozu relaksiranosti i skromnosti u svom pristupu popkuturnim matricama, već i samim implicitnim priznanjem da se o popkulturnim matricama upravo i radi.

Pa Bajić tako ni u romanu „Jedno đubre manje“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2015), aktuelnu tabloidima posredovanu srpsku stvarnost kodirajući sredstvima neonskog noara, ne traži alibi ni u psihologiji, ni u intertekstualnom poigravanjima, ni u suptilnoj kombinatorici, ali što je još izuzetnije, ni u simuliranju društvene kritike, političke provokativnosti ili literature shvaćene kao zamene za istraživačko novinarstvo.

Manjak poetičkog intenziteta u obradi materijala svedoči o usmerenosti na receptivnu propustljivost široke publike, a u praksi anestezira tabloidni i reality prirodu „sadržaja“. Žanrovka i „populistička“ pravovernost je na gotovo podrazumevajućoj granici kempiranja, ali je zapravo nikad ne prelazi. Dakle, još jedna pomodnost manje.

I još ima ambivalentnosti u ovom romanu. Pored, opet podrazumevajuće, noarom i krimićem opšteg tipa kodirane, moralne, profesionalne, socijalne ambivalentnost protagoniste-detektiva, ovde se u slučaju Nikole Limana naslućuje (a ambivalentnost se valjda uvek „naslućuje“ inače to ne bi ni bila) i jedna druga, koju budi prisustvo njegovog mlađeg kolege Verbića. Animalnost, ontološka („psoglavska“) podvojenost i košmarni snovi mogu biti čitani i kao materijalizacija ( u „svetu dela“) i poetička konkretizacija upravo ove ambivalentnosti.

Izražajno i strukturalno pročišćeniji i usmereniji od inače solidne „Žute kabanice“, napredak u pravcu istraživanja mogućnosti žanra primenjenog na poetičko kodiranje materijala aktuelne srpske stvarnosti, i u tom smislu kulturološki osvešćeniji i relevantiji nego što bi to moglo da se učini, „Jedno đubre manje“ postavlja dovoljno pouzdane sižejne osnove, kako bismo mogli da mu se prepustimo sa poverenjem.

U sledećem romanu možda malo više jezičke slobode, više ritma, i, ipak, više matematike (kombinatorike-verovatnoće) umesto šegrtovanja na planu izraza. Dakle, za „sledećeg Limana“ (uskoro, nadam se) ne samo iščitavanje žanrovskog štiva i istraživanja lokacija, nego i onih poaroovskih „malih sivih ćelija“, kada se udobno zavalimo u fotelju i samo mislimo. Možda i malo obnavljanja makar i srednjoškolskog znanja iz matematike i logike, ne toliko da bismo nešto saznali ili se podsetili, nego kao podsticaj.

Interesantno, ovaj roman, pisan tako nezlobivo i nežno, mnoge će, na prvi pogled sasvim neobjašnjivo, razbesneti. Već samim onim što jeste, što želi da bude, i onim čega nipošto ne želi da se odrekne. A to je zapravo njegova najveća vrednost.

 

Нема коментара:

Постави коментар