субота, 08. април 2017.

Прича: Град Костур

Још једна о Краљевићу Марку, необјављена , из "Тајне пурпурних зора":


Владимир Коларић
 
ГРАД КОСТУР

 
Марко уђе у кафану, напи се вина, ране зарастоше.
«Доста ми је овога», пожалио се Шарцу.
Управо је за султана побио брдо Арапа.
При повратку, свратио је на Свету Гору. Уђе у цркву, први пут у свом животу.
Може ли ишта спрати сву ову крв са мене, оче?» упита игумана Гаврила.
«Јунак је онај који се боји Бога. Ко се не боји Бога, кукавица је», рече отац Гаврило.
«Триста година се потуцам. Ране лечим вином, страст туђим женама, бес убијањем. Има ли ми спаса, оче?»
Марко се причести, оде из Хиландара.
Врати се кући, не затече никог живог.
«Све ти поби Мина од Костура, Марко», рекоше му сељаци.
Оде Марко пред град Костур.
«Превише је крви. Превише крви, Шарче мој јуначки», рече коњу. Заплака.
«Не могу», промуца.
Град Костур се белео на стени.
«Ничег више немам», рече.
Сунце је било у зениту.
«Јебена пустиња.»
Већ је престао да јеца. Усправио се.
«Мојом руком, Боже. На мене грех.»
Крену. Спали град Костур.
Одсече главу Мини од Костура.
Ране залечи вином.

Нема коментара:

Постави коментар