понедељак, 20. август 2018.

Владимир Коларић: Приче о Марку Краљевићу


Моје сасвим кратке приче о Марку Краљевићу из за сада необјављене збирке "Тајна пурпурних зора".


Владимир Коларић

Vladimir Kolarić

MARKO KRALJEVIĆ I VILA


Letele su bele strele, tražile su junaka. Jedna je tražila grlo, druga srce vojvode Miloša.
«Pesme nema bez grla, ali nema je ni bez srca», objašnjavala je Ravijojla vilama.
Kraljević Marko i vojvoda Miloš su jahali Miroč planinom.
«Izazovi Ravijojlu, pevaj joj», govorio je Marko vojvodi. «Kad sam je sreo, hvalila se kako peva bolje od Miloša. Kladio sam se sa njom, u bosiljak. Pevaj, Milošu!»
«Sa vilama neću da imam posla.»
Marko ga obori sa konja. Prisloni mu nož pod grlo.
«Hoćeš li pevati?»
«Ne bojim se smrti.»
«Ali se bojiš pesme! Ustaj, Milošu.»
Pružio mu je ruku, i vojvoda ustade. Stresao je prašinu.
Popeše se na konja. Miloš zapeva o carstvima, o svili i kadifi, o dvorovima i kulama, nebeskom sokolu. Marko zaplaka. I Šarac je hodao kao omamljen.
Strele pronađoše pevača.
«Vrati mi ga!» Marko Kraljević je zgrabio vilu.
«Voliš li me, Marko?»
«Odseći ću ti kose.»
Ravijojla pokuša da se otrgne. Marko je stiže.
«Vrati mi ga!» zagrme. Ptice zamuknuše.
«Donesi mi njegove bele kosti.»
Marko Kraljević se vrati na drum. Uze nož i uze mač. Odra vojvodu, sastruga mu meso, očisti krv. Donese vili njegove bele kosti.
«Razgrni lišće», reče mu Ravijojla, već umorna.
Marko posluša, i tamo, u sunčanom gaju, vide vojvodu Miloša, kao od majke rođenog.
Marko ga zagrli. Miloš je ćutao.
«Ko si ti?» upita Marka.
Marko se vrati Ravijojli.
«Šta si mu to uradila?»
«On sad mora da počne novi život.»
Marko obuče Miloša, posadi ga na konja, odvede ga.
«Pevaj, Milošu.»
«Šta da pevam, kad ne znam nijednu pesmu?»
«Pevaj, Milošu. Šta si video u smrti. O tome pevaj, Milošu.»
I Miloš je zapevao. Marko zaplaka, burno, poslednji put, sve do smrti.





MARKO KRALJEVIĆ HRANI ORLA

Marko Kraljević i Šarac posrtali su jedan pored drugog, u kamenjaru. Sunce je pržilo, ničega nije bilo osim kamenja i zmija.
Ovde su, jer ih je napojila Ravijojla, na raskršću, gde su je sreli.
«Daću vam vode i od nje ćete ožedneti», rekla je Ravijojla.
Marko se nasmejao.
«Žedan sam, a daj pride i Šarcu», uzviknuo je.
Tako su se našli u kamenjaru.
«Osvetiću ti se», pretio je Marko, već skoro bez glasa, Ravijojli. Šarac je već pao.
«Izaći ću ja odavde», Marko je sam nastavio dalje.
Na kamenju je ležao orao.
«Napoj me», rekao je orao Marku, «Odleteću i dovesti pomoć. Što da obojica ginemo?»
«Čime da te napojim, ptico?»
Ptica je malaksavala.
I Marko izvadi nož, zaseče svoju levu ruku, nahrani pticu.
Ptica odlete.
Vratio se do Šarca, zagrlio ga, pričao mu.
Ponovo su se našli na raskršću, sa Ravijojlom. Sve je bilo u žuboru, i u cveću.
«Ne ubijaj me», zavapila je vila.
«Zahvali orlu», reče Marko i produži.
Orao je leteo, po plavom nebu.



RAT SELA

Pop Luka je služio u oba zavađena sela, a crkva se nalazila tačno na pola puta između jednog i drugog. Sela su se odavno krvila, niko više ne pamti zbog čega. Pop Luka ih je smirivao koliko je mogao, ali uskoro i njega zamrzeše.
«Odredi se, pope. Ne možeš služiti i Bogu i Satanailu», govorili su seljaci.
Letina je propadala, stoka crkavala, kuće behu zapuštene, sve zbog rata između sela.
I pop Luka pozva Kraljevića Marka.
Marko dojaha na Šarcu, u punom oklopu. Ode kod starešina oba sela i reče da moraju da se izmire, ili će imati posla sa njim. Seljaci pristadoše, Marko se napi vina i ode da spava. Ali seljaci iz oba sela se dogovoriše i zajednički Kraljevića Marka zasuše kamenjem i strelama. Ranjen, Kraljević Marko se povuče u planine. Na planini ga izleči Ravijojla i on se vrati.
Za to vreme, seljaci su proslavljali pobedu. Na kraju su se ujedinili i spalili crkvu, a pop Luku kamenovali, sve do smrti.
Ali Marko uđe u selo. Spali ga, ne ostavi nikog živog, ni ženu ni dete. Krenu u drugo selo. Seljaci mu padoše pred noge. Molili su da im oprosti, da nisu krivi oni, nego oni drugi, što ih je već pobio.
«Svet je pun gada», reče Marko i pobi ih, ne ostavi nikog živog, ni kamen na kamenu.
Marko oplaka popa Luku i sahrani ga. Iz zgarišta crkve izvuče kameni krst i pobode ga u zemlju.

Marko, Ravijojla i Šarac krenuše, ni sami nisu znali kud.


MARKO KRALJEVIĆ I FILIP MADŽARIN

Marko se ogrnu vučijom kožom, krenu na sever.
Prešao je Savu, ušao u Srem.
«Turčine!» rugala su mu se deca. Šarac ih rastera.
Svatovi su ga gađali balegom. Marko ubi mladoženju i kuma, raspade se svadba.
Na Karlovcu trideset tri kule.
Doziva Marko pobratima, Filipa. Na kulu izađe Anđelija, žena Filipova.
«Mi smo Evropa, ne primamo Orijentalce», reče mu Anđelija i povuče se.
Marko uđe u krčmu, popi vina. Poznade ga vojvoda Vuk.
«Ode Filip u Budim. Boji se da ga ne obrukaš.»
Napiše se. Marko krenu dalje na sever, u Budim.
U Budimu trideset tri kule. Doziva Marko pobratima.
Na kulu izađe Eržebeta, ljuba Filipova.
«Ništa te ne razumem, Turčine. Govori normalno», povika Eržebeta, ispsova ga, povuče se.
Jurnu Marko na Budim. Osvoji ga. Odseče Eržebeti glavu. Upita glavu: «Gde je Filip?»
«Otišo dalje na sever, u Germane, da ga ne obrukaš», reče glava i zamuknu.
Krenu Marko dalje na sever, u Germane.


MARKO KRALJEVIĆ I MUSA ARBANASA

Sultan posla po Marka, Marko je došao.
«Treba ubiti Musu Arbanasu. Otima carsku zemlju, divlja. Hoće da bude veći od cara i carstava», govorio je sultan u Stambolu.
«Šta ja imam sa tim?» upitao je Marko, mirno pijući vino.
«Ja i ti smo neprijatelji, Marko. Ali ako ne bude carstva, neće biti ni mene ni tebe, Kraljeviću. Tvom narodu će uvek biti bolje pod carstvom, nego da padne u ruke bandita.»
Marko je razmislio.
«I, šta ja imam od toga?»
«Zar junak traži platu?» lukavo primeti sultan.
«Napoj mi Šarca, care. Pa idem da ubijem Musu Arbanasu.»
Marko Kraljević uđe u Musine zemlje. Izađoše pred njega, pobi ih. Jednog poštede, posla ga kod Muse.
«Reci mu da je ovde Marko. On zna šta to znači.»
Musa se pojavio, na ogromnom konju.
«Udružimo se, Marko. Ukinimo carstva.»
«Brani se, Musa», viknu Marko, poteže buzdovan.
Musa se branio. Borba je trajala do podne.
«Idi, Marko. Što da ginemo?»
«Bojiš se, Musa, je li?»
Musa navali. Kupali su se u znoju i u krvi.
Marko ubi Musu. Zaplaka.
«Oživi ga», naredi Ravijojli.
«Što je junak veći, teže ga je oživeti. Kad ovakav junak umre, pomaže samo Bog», reče vila.
Marko zarida, sahrani Musu.
«Gde je glava, Musina, Marko?» upitaše ga u Stambolu.
«U zemlji, gde i Musa. Nećete je dobiti, nesoju.»
Sultan posla čitavu vojsku da ubije Marka. Marko svima odseče glave, posla ih sultanu.
«Sve one ne vrede kao jedna Musina», poruči mu.


GRAD KOSTUR

Marko uđe u kafanu, napi se vina, rane zarastoše.
«Dosta mi je ovoga», požalio se Šarcu.
Upravo je za sultana pobio brdo Arapa.
Pri povratku, svratio je na Svetu Goru. Uđe u crkvu, prvi put u svom životu.
«Može li išta sprati svu ovu krv sa mene, oče?» upita igumana Gavrila.
«Junak je onaj koji se boji Boga. Ko se ne boji Boga, kukavica je», reče otac Gavrilo.
«Trista godina se potucam. Rane lečim vinom, strast tuđim ženama, bes ubijanjem. Ima li mi spasa, oče?»
Marko se pričesti, ode iz Hilandara.
Vrati se kući, ne zateče nikog živog.
«Sve ti pobi Mina od Kostura, Marko», rekoše mu seljaci.
Ode Marko pred grad Kostur.
«Previše je krvi. Previše krvi, Šarče moj junački», reče konju. Zaplaka.
«Ne mogu», promuca.
Grad Kostur se beleo na steni.
«Ničeg više nemam», reče.
Sunce je bilo u zenitu.
«Jebena pustinja.»
Već je prestao da jeca. Uspravio se.
«Mojom rukom, Bože. Na mene greh.»
Krenu. Spali grad Kostur.
Odseče glavu Mini od Kostura.
Rane zaleči vinom.


SMRT MARKA KRALJEVIĆA

Marko se pope na brdo.
«Sve je isto onako kako je govorila vila.»
U sredini kladenac, sa strane dva jablana.
Šarac tužno zarza.
«Ovo je kraj puta, Šarče.»
Nagnu se nad kladenac. Zagleda se u svoj lik.
«Nikad nisam bio ovako lep, druže», reče Šarcu.
Šarac je ćutao. Znao je.
Marko Kraljević uze mač, odrubi mu glavu. Izli konjsku krv u kladenac. Voda ostade bistra.
Zagleda se u jablanove, u vrhove. Nebom je kružio orao.
«Čeka me», reče.
Zaroni u kladenac.
Ravijojla ga je gledala, iz daljine, iz šuma.
Vila je zaplakala.
Car u Stambolu pocepa pismo.
«Nemoguće», reče.
Na severu, Sibinjanin Janko je znao da se i njemu bliži kraj.
Orlovi su jecali, stresali su svoj bol, kao perje, dole na svet.
U Hilandaru, iguman Gavrilo zapalio je sveću.
I Marko vide reke krvi. Marko vide svetlost.
Vide oči.
«Ko si ti?» upita.

Нема коментара:

Постави коментар