Владимир Коларић
СВЕТИ САВА И
ВУКОВИ
Чобанин Небешко је управо брао крушке кад се појавише вуци. Небешко
скочи на дрво и вукови га опколише. Очи су им блистале. Небешко је рачунао
колико дуго може да издржи на дрвету.
Тада се појави Свети Сава и позва вукове. Вукови се окупише око Саве,
који им је нешто говорио. Небешко се још није усуђивао да сиђе и почне да бежи,
стигли би га.
«Реци им да ме не кољу, свече», довикну чобанин Сави.
Сава се не осврну. Небешку је постајало све теже да се одржи на грани.
Тада се на рубу пољане појави јагње и вуци појурише да га растргну. Сава
Небешку даде знак да сиђе.
«Што их пусти да закољу јагње, свече?» упита Небешко, чим се нашао на
земљи.
«То су вуци. Таква им је природа, Небешко», одговори му мирно Сава. «Да
нису заклали јагње, заклали би тебе. Него, пожури ти, Небешко, јагње им није
довољно.»
Чобанин отрча, врати се у село, а Свети Сава настави својим путем.
Нико се у селу није жалио да му је заклано јагње.
ЦРНО ЈЕЗЕРО
Сиђох с планине, прођох кроз тисову шуму, нађох се крај црног језера.
Дувао је слаб ветар, вода се није померала, нигде није било живота.
«Какво је ово језеро, Бујане?» упитах сапутника и хтедох да се умијем.
«Не прилази тој води. Погледај.»
Бујан баци кошпицу шљиве у језеро и она нестаде, не остављајући никакав
траг на површини.
«Ако убациш нешто живо, исто ће тако бити», објаснио је Бујан.
«Иза тога постоји прича, зар не, Бујане?» седох у траву, поједох шљиву.
«Увек постоји.»
Ту је био манастир, у који је једном свратио Свети Сава, као просјак.
Нико у манастиру није га препознао, а Сава се понашао као најобичнији
путник-богомољац. Манастир је био богат, али Сава примети да за сиротињу
одвајају само симболично. Монаси су јели печене пилиће и срнетину, а њему дадоше
само сувог хлеба. Кад дође петак, цео манастир је мрсио, осим Саве. Изобличише
га као лицемера и истераше на ледину.
Дође Сава и догодине у исти манастир. Све беше пропало, виноград
уништен, стока поцркала, монаси су живели на хлебу и на води.
Свети Сава поче да им говори о Божијој Промисли. Калуђери га зграбише,
свезаше и поново бацише на ледину.
«Ти си нас проклео, сиротињо, па сад се патимо ко најгори олош. Јеси ли
задовољан?» рекоше му и Сава продужи.
«Можда је то превелико искушење за браћу. Треба им помоћи», помислио је
Сава. Преко свог брата, краља Стефана, учинио је да манастир добије велику
помоћ и догодине Сава поново сврати.
Не примише га, истераше га чим је ушао.
«Завист је најгори грех, бедо. Просјаци и сиротиња су завидљиви, па их
зато не примамо.»
Сава прође кроз тисову шуму, попе се на врх.
Доле, уместо манастира, већ је лежало црно, непомично, отровно језеро.
Сава забоде штап у земљу и помоли се за душе монаха.
«Помолимо се и ми», рекох Бујану и помолисмо се.
Нема коментара:
Постави коментар