среда, 01. децембар 2010.

Film "Car" Pavela Lungina

Tekst o filmu Car Pavela Lungina, objavljen u Ruskom almanahu, br. 15, 2010.


Владимир Коларић



Христ и Антихрист



У својој одбрани песништва и песника од свођења њиховог деловања на политичко, а конкретним поводом „сукоба на левици“ између Бретоновог опредељења за Троцког и Арагоновог за Стаљина, наш велики надреалиста Душан Матић о Стаљину и Троцком пише: „Од једног је историја (врло сумњив појам) начинила Ивана Грозног, а од другог громом пораженог пророка. Улоге су се без сумње могле изменити“. Сумњајући у историју, као и у оправданост (етичку и логичку) сваке дуалности, Матић је свестан да је у сваком покушају суђења неопходно постојање неког трећег, трећег не као неутралног арбитра или лажног помиритеља, већ једног присуства, једне силе која битно мења наш начин посматрања. Ако се историја схвати у њеном есхатолошком испуњењу, где је превладавање кризе, као превладавање света, могуће само кроз одвајање добра и зла, дакле коначним обелодањивањем онога што је истинито и добро и што ће ући у Царство Небеско, као трећи јавља се сам Господ, чији критеријуми добра и зла бескрајно превазилазе наше, људске, и где смо ми упркос свему и упркос свим неправдама света, обавезни само на љубав. У том смислу свака истинска апокалиптика је управо у трагању за трећим, а не призивању адских мука на ближње, ма каквог они опредељења били, и ма каква зла нам (у нашим очима) чинили.

Управо оваква оптика Лунгиновог филма Цар (Царь,2009), поред можда исувише експлицитног третмана приче о Ивану Грозном као метафоричке замене за причу о Стаљину, али и савременим тежњама нове, империјалне, Русије, суочава овај филм са критикама о историјској неверодостојности, недостатку патриотизма и „туђинској“ (овде француској, односно европској) логици, a у којима се патриотизам пречесто претпоставља истини, империјализам православљу, а идеологија жртвеном и животворном подвигу. Технички беспрекоран, иконографски и жанровски освешћен готово у поп-културном кључу, актуелан, свесно полемичан и стога безмало агресиван, овај филм је дирнуо у осињак покушаја да се створи империјална руска идеологија за двадесет први век, а где се „сукоби на левици“ са забрињавајућом прецизношћу преносе на терен некад „конзервативне“ и „традиционалистичке“ хришћанске јавности, са тенденцијом да се „мир у Духу Светоме“ замени неким другим, суштински секуларним, облицима јединства.

Управо у покушају да превлада дуализам непрестане борбе за власт у овом свету, као и „жрвањ историје“, Павел Лунгин „злодеју“, Ивану Грозном, не супротставља другог таквог „злодеја“, који се само стицајем (историјских) околности нашао у улози жртве и „пророка“, већ човека са мисијом, подвижника дакле, митрополита Филипа, убројаног, за разлику од Ивана Грозног, у диптихе Светих свете, саборне и апостолске Цркве. Позивање власти на Божије право није неусловљено творењем правде, као што ни статус Божијег народа (лаоса) није неусловљен савезом са „Сведржитељем, Творцем неба и земље“.

За Лунгина, који и у овом филму (слично Олигарху и Острву) трага за нечим јачим од земаљске власти, трећи је и она берђајевљевска веза љубави („ја, ти и неко трећи“), као што се и оправдање донекле спорних, „ренесансних“ склоности митрополита Филипа и редитељевих тврдњи о терору Ивана Грозног који је онемогућио руску ренесансу, налази у Берђајевљевој апологији људског стваралаштва. У том смислу, Берђајев, поред Федотова и неких савремених историчара, представља главно упориште оваквог редитељевог „читања“ односа Ивана Грозног и митрополита Филипа, као и његове уметничке, дакле нужно фикционалне, обраде.

Овај неспорно „опасан“, либералистички и анархистички филм, своје оправдање налази колико у свом уметничком, фикционалном, карактеру, толико и у разумевању специфичног тренутка савремене руске стварности, са немалом опасношћу од претварања религије у идеологију, а новостечене слободе у ропство. Имајући на уму да је схватање хришћанства као религије (повезаности, уместо јединства са Богом) већ деградација, тешко је преценити слободарски и еманципаторски значај филма Цар, где рок музичари, паралелно са заслужним совјетским уметницима, свештеницима и монасима (у додељеним им улогама, испред или иза камере) сведоче о једном свету страха и насиља, покушавајући да у њега унесу бар нешто светлости, па макар неко ту светлост видео искључиво као „светлост са Запада“.

Ситуација Ивана Грозног (Пјотр Мамонов), суоченог са адским силама уништења, али и са адским у себи, дата је са динамизмом који искључује сваки једнозначност, док жртвено опредељење митрополита Филипа (Олег Јанковски) питање верности и издајства диже на ретко висок (спознајни и обликовни) ниво. Док Иван Грозни оправдање за своје поступке и своју владарску идеологију налази у Старом Завету, Лунгин без трунке оклевања сваком обоготворењу власти, миленаристичкој идеји Трећег Рима и псевдозилотској апокалиптици придаје искључиво пагански карактер, наглашавајући тако еманципаторску улогу хришћанства како на личном, тако и на цивилизацијском плану. У том смислу, овај филм јесте „западњачки“, утолико што прихвата апсолутни примат хришћанства над паганством, обликовног над природним, techne над physis.

Вечну руску тему Христа и Антихриста редитељ Лунгин тако не сагледава у оквирима дуализма, јер Христос никада и ничему не може бити супротстављен: Он није оружје, инструмент, у нашим земаљским борбама и нашој властодржачкој стихији, већ Бог коме се молимо да нас мајчински помилује и помогне да савладамо сопствену, а не туђу, грешност. Превладавање власти, за Лунгина је, тако, превладавање света и превладавање смрти, једна динамика стварања а не непрестаног трошења, које свакако не води кенотичком „самоиспражњењу“ већ адском ништавилу.

Место овог неспорно значајног уметничког дела, дубоко ураслог у време свог настанка, у историји руског и светског филма, може бити сагледанo само са одређене временске дистанце. Како историју пишу, а уметничка дела вреднују, победници, да ли ће процена овог филма икада заправо бити валидна? Лунгин се, па макар не успевао увек у томе, труди да га победници не интересују и то је једина шанса овог филма и аутора за будућност, која је, ипак, свим апокалиптикама упркос, пред нама.

1 коментар:

  1. Администратор блога је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши