Nevidljivi film - film slobode: film "Država" Jelene Marković

 

Vladimir Kolarić

 

NEVIDLJIVI FILM - FILM SLOBODE: film DRŽAVA Jelene Marković)

Nevidljivi film je stara ideja, koja potiče još iz avangarde (zašto nam se sve što ima veze sa avangardom čini tako starim?) i odnosi se na problematizaciju predstavljanja u umetnosti, kao i pokušaj da se priroda umetnosti odredi preko pojmova jezika i mišljenja, što opet ima veze pre sa osporavanjem predstavljačkog karaktera umetnosti nego sa afirmacijom komunikacije. U tom smislu, ideja prevladavanja iluzivno-mimetičkog karaktera filma tendencijom ka "nevidljivosti" je analogna zastupanju ideala poezije bez reči, na primer, i nije slučajno što su najdalje u tom pravcu otišli situacionisti, za koje je upravo predstavljanje bilo onaj ugaoni kamen "objektivističke" građevine koje je obavezno trebalo srušiti.

Pored ove, ontološke perspektive kada je nevidljivi film u pitanju, postoji i, danas u teoriji prisutnija, pragmatična perspektiva, koja se tiče samih uslova nastanka, proizvodnje i distribucije filmskog ostvarenja. U vreme kada se model sveta temelji na decentriranosti, nelinearnosti, simultanosti, multiperspektivnosti i slično, pojam nevidljivosti prirodno zauzima mesto nekadašnjih pojmova marginalnosti, alternative, periferije. Ukratko, optičke, čak ne vizuelne nego baš optičke, "okularne", metafore smenjuju one zasnovane na imenovanju ili ikoničnosti. Prostor nevidljivosti se vidi kao prostor neoznačenog, ali ne kao neimenovanog, već kao "nefokusiranog", onog izvan na određeni način usmerenog, dakle, regulisanog "pogleda". I tu ponovo dolazimo do ideologije, ne toliko kao one koja imenuje, već koja "usmerava poglede", koja se ne zasniva dakle ni na energiji (energiji sile ili zablude, svejedno) ni na informaciji (selekciji i kombinaciji, dakle, recimo otvoreno - ispiranju mozga i propagandi) nego na jednom informaciono-energetskom sklopu koji pokušava da obuhvati celo naše biće, ne zaboravljajući telo - štaviše, nadajući se da je upravo u telu (genima ili kvantno-holografskim relacijama) ključ. Ukratko, pred umetnika se postavlja neizbežno pitanje kako u takvoj konstelaciji izbeći da se postane "agent uticaja" upravo one ideološke matrice koje na nivou svesnog intelekta i etosa želimo da, kako se to nekada davno govorilo, "razobličimo", ili da je, pak, lukavstvom (ludizmom, ironijom, referentnošću...) zanemarimo (previdimo).

Film "Država" rediteljke Jelene Marković i scenariste Saše Radojevića, na najplemenitiji način odgovara na ovakve nedoumice, problem nevidljivosti postavljajući kao problem slobode. Plemenitost ovog filma ima više izvora: u njegovoj svesti o sopstvenom poreklu, genealogiji, u njegovoj samosvesti, svesti o formi, i u njegovoj "ličnosnoj" usmerenosti. A sve to zajedno znači - u slobodi, i kao polazištu i kao "metodu" i kao "cilju". Ali slobodi od čega, i za šta? Slobodi od mreže i slobodi od jednoličnosti. Slobodi "za" ljubav prema konkretnom ljudskom biću, a ne apstrakciji, ne samoljubivosti, sopstvenim odrazima u svemu i svima oko nas, sopstvenom nasilju i intrigama u kojima vidimo svoju veličinu i tuđu slabost, kao potvrdu upravo te veličine.

Autorka filma u "svoje lično" ime, ali unekoliko i (poetički, budući trasformisana u "lik") zastupajući čitavu onu zajednicu ličnosti svojom voljom i hrabrošću uključenih u ovaj "nevidljivi" film, istražuje prostore svoje nevidljivosti, tražeći u njoj prostor slobode. Likovi su raspoređeni u nekoliko ontoloških ravni, prema kriterijumu fikcija-fakcija, sa izraženom meta-filmskom dimenzijom. Hoće se reći, ovo je onoliko film o filmu, koliko i film o državi i ideologiji, ali, najvažnije, i film o ličnostima, o unutrašnjim svetovima svih ovde hrabro uronjenih, uronjenih u prostore samospoznaje i samosvesti. Konspirološka mreža, ne bez svoje van-filmske relevantnosti, istovremeno je i mreža poiesisa, nastanka filma u realnom prostor-vremenu, ali i mreža svesti, što je već samo po sebi zastrašujuće, jer bi podrazumevalo da je svest strukturirana po principu mreže, da je umrežena i premrežena, da je, uplašio bi se neko, zapravo nema.

Govoriti o "duši države" znači zapravo reći da država ima neku svrhu, kao što govoriti o duši nekog konkretnog čoveka znači verovati da on ima neku svrhu. A svrha čovaka nije u svesti, bila ona mreža ili ne, nego u ličnosti. Svrha države je u najdubljoj vezi sa mogućnosšću ostvarenja svrhe svakog konkretnog čoveka. Desni anarhizam? Libaralizam, libertarijanizam? Ne, nešto mnogo više od toga.

A mreža se ovde vidi kao magija, a etosu magije se, a kako bi drugačije, suprotstavlja jedino "vesternerski" etos (ne etos Zapada, nego etos vesterna). Ona ličnosna vertikala koja se ne predaje ničemu što bi je uvlačilo u kal obezličavanja, u kal jednoličnosti, bilo pod firmom služenja ili pod firmom jedinstva. A ona se ne ostvaruje u nekakvom obliku lažne samo-realizacije, nego upravo u pogledima, u toplini pogleda konkretnih, sada i ovde postojećih ljudskih bića, toliko da vam se sviđa da budete ljudsko biće, i to ljudsko biće baš ovde i sada, nezavisno od države, ideologije, svake globalne, lokalne, ili čak kosmičke mreže.

Ovaj verovatno zauvek u produkcionom smislu nevidljivi film unutar srpskog društva i srpske kulture, ima sposobnost dešifrovanja kako stvarnosti tako i nas samih, svakog od nas ponaosob, kao malo koji film koji smo gledali. I što je najvažnije, u njemu i "kroz" njega se naziru neki drugi prostori nevidljivosti, kao prostori čistote, koja vas osvežava i pročišćava, oni prostori otvoreni ne bezličnim umreženim stigmama na telu stvarnosti, već konkretnim ličnostima, njihovim licima i očima, njihovim krstolikim ljudskim figurama, i ponekom ikonom, čisto da nas podseti na naš pravi ljudski lik.