Film FURY Davida Ayera

Vladimir Kolarić

RAT JE BIO BOLJI (film „FURY“ Davida Ayera)

 

Ništa nema besmislenije nego reći da je svaki ratni film zapravo antiratni, jer svedoči o užasima rata. Najpre, sloboda koju imamo podrazumeva ne toliko svedočenje „o nečemu“, o nekom objektu koji vajda govori sam za sebe, koji se već svojim prisustvom „posvedočuje“, nego to da uvek svedoči „neko“; ukratko, svedočenje je stvar pogleda i odnosa. A sam rat, opet, kao ekstremno ljudsko (naglasimo to – ljudsko) iskustvo, podseća da krajnosti dobra i zla izlaze iz okvira morala, i čovekovog poimanja uopšte. Reći, takođe, da je rat užasan ili zao, gotovo da je uvredljivo, kako za inteligenciju, tako i za žrtve (bilo da žrtve vidimo kao one u ratu postradale, ili kao one spremne na žrtvovanje); reći, međutim da je rat „zlo“, bilo bi već nešto drugo, i nešto, moguće, ne tako redundantno.

No ostavimo se kako apokaliptike tako i paganstva. Sa hrišćanskog stanovišta, trebalo bi da nam bude jasno, rat je apsolutno neprihvatljiv. Oni koji misle da može biti drugačije imaju u vidu moral i imaju u vidu zakon; nikako ne mogu imati u vidu ontologiju i evharistiju – blagodat. I ličnost, makar ono što ličnost u hrišćanstvu jeste, ako je uopšte reč o hrišćanstvu, a ne o nekoj ideologiji, o bilo kojoj formi pravdanja svakog zla samo da bi se ostvarila nečija manje ili više sumanuta vizija raja na zemlji. Ne možete pravdati zlo, uzalud je, jer zlo uvek samo sebe pravda; treba razmisliti o tome, kada god smo u iskušenju da opravdavamo bilo šta od onog što nije deo našeg ličnog iskustva, a što bi želeli da nametnemo kao apsolutno važeće pravilo. Takođe, zlo toliko voli da se pravda, opravdava; i da se poziva na pravdu. A njegova pravda je uvek neka podela, neki rascep, raskol. Treba razmisliti o tome.

Ali rat je, kažu nam, činjenica, i rat je, kažu nam, realnost. Rat je tu, a kad je tu, valja nam se sa njim nositi, i nužno (jer o nuždi je reč, nikako o slobodi) ponekad ga i pravdati. Nalaziti razloge. Racionalizovati. Kontekstualizovati. Biti trezven i realan. Ne fantazirati i ne bežati od realnosti. Od realnosti koja je nužnost. Koja je neka suština. Koja uzorkuje nas a ne mi nju.

I zapravo to je užas rata, ta nužnost više nego sva ta krv, razliveni mozgovi i prosuta creva. Ono „nema više povratka“. Ono „gotovo je“. I ako se nastavi – gotovo je. I upravo je to ono, o čemu (ipak) svedoči dobar film „Fury“ Dejvida Ejera (Ayer). Rat je presan i surov, ali zapravo lišen svake konkretnosti, ličnosti i slobode; on je mravinjak, on je mahnitost i on je nasilje. Konkretnost se pomalja kad i realnost – u pesmi, knjizi, ljubavi, u čistom pogledu i susretu. Mi „nismo Isus Hristos“, kaže se na jednom mestu, mi ne možemo oživeti mrtvaca, ne možemo vratiti ono što je prošlo. Ali možemo imati odnos prema svemu što nam se događa. To nam niko ne može oduzeti. Rat je „mašina“, i rat je proizvod neke „mašine“ na koju smo pristali i neke „mreže“ u koju smo se upetljali zbog svoje slabosti, gluposti i lenjosti. „Mašina“ je i počasni, ratni (i saborački) nadimak koji dobija mladi tenkista Norman, uoči same odsudne bitke u ovom filmu. Ceo film je upravo u tome – Norman protiv „mašine“ i „mašina“ protiv Normana. Mašina-Norman. Norman-Mašina. Norman koji mora da postane Mašina, da bi ponovo postao Norman. Tragedija je, kao i uvek, u onome „mora“. Nada je, kao i uvek, u svakom čistom pogledu, i svakoj ljudskoj reči. A ljudska reč nikada nije reč „mašine“. Takvih reči i takvih pogleda ima u ovom filmu.

Jer mi smo tu; Bog je nas i baš nas postavio na ovo mesto, na ovo samo naše „ovde i sada“. I to se kaže u ovom filmu. Mi smo tu i niko drugi; niko drugi to neće uraditi umesto nas. Samo prividno imamo izbor, jer svaka alternativa je smrt; još gora od one koja nam ni onako ne gine. Nema slobode; prinuđeni smo. Više nismo ono što smo mislili da ćemo uvek biti. Neljudska nužnost nas lomi. Iskušenje nas lomi. Rat je iskušenje. Rat je tajna bezakonja.

Eto, tako je to. Nema sentimentalnosti, nema fantaziranja. Ali ima naše slobode da kažemo DA ili NE. O tome je ovaj film.

I da, rekoh – smrt nam ne gine. A da ipak pogine smrt? Da je nema? Pa hajde, krenimo!