петак, 01. мај 2015.

DIVLJE PRIČE (Damián Szifrón, 2014)


Vladimir Kolarić

 

ISTORIJA NASILJA

 

Kako je otprilike objasnio jedan Peljevinov lik, ljudi su spremni da prihvate dominantnu viziju sveta u vidu izvesnog simboličkog poretka i poretka moći sve dok su uvereni da je sposoban da im puni stomake. Kada prestanu da budu uvereni, stvari počinju da se menjaju, ovako ili onako. Za početak, gluma kako podređenih tako i nadređenih postaje sve manje uverljiva, a simboličko ali i realno (kako kolektivno tako i individualno, institucionalno tako i incidentno) nasilje buja.

Svakako zabavan argentinski film „Divlje priče“ (Relatos salvajes, 2014, režija Damián Szifrón) nas suočava sa nasiljem, i to upravo onim koje je motivisano individualnim odgovorom na nasilje jednog propadajućeg poretka, jednog istorijskog projekta koji u sve većoj meri gubi snagu da vlada ljudskim dušama, a – biće – i telima. Jedan konkretni vid moći kao dominacije i kontrole, kada gubi svoj legitimitet i identitet, suočava se sa nemoći dezorijentisanog i preplašenog pojedinca i potlačenih grupa koja se izražava kroz rušilačko nasilje, čiji cilj nije oslobođenje kao projekat već kao instinkt. Ukratko, biologija pruža poslednju odbranu, na šta moraju da računaju svi kreatori manijakalnih projekata uređenja sveta po sopstvenoj meri, i to onoj meri koja svakako nije ljudska, ali ni božanska, koja može biti samo mera ljubavi.

Takođe, ovaj film ukazuje i da je takvo nasilje usmereno najpre protiv simboličkog, onog spleta znakovnog i institucionalnog za koje osećamo da nas drži u okovima, i to onim okovima bez kojih nema kako ekonomskog, tako ni političkog, ali ni onog oslobođenja za kojim svi mi kao ljudi, svesno ili nesvesno težimo, a koje od nas čini onim što bismo, upravo kao ljudi, trebali i morali da budemo.

Poredak koji ljude, zadavanjem neupitnog sistema društvenih uloga, huška jedne na druge, nikako ne može biti trajnije održiv, koliko god prikrivao svoju pravu prirodu. Ali da bismo to shvatili, potrebno je jedno raščaravanje, jedno oglušenje o sirenski zov moći, koja računa na našu slabost, kolebljivost, niskost i pohlepu. Lenjost, u osnovi.

Trenutak kada konvencije postaju lanci, društvo arena, država zatvor, a univerzalna legitimizacija prazna priča, po pravilu nije lako odrediti, i svaka pomoć u traganju makar i za posledicama temeljnih društvenih i kulturnih raskola je dobrodošla, pa bar i u vidu jednog nepretencioznog filma iz jednog udaljenog dela sveta. Ili zapravo nije tako? Ili je upravo Latinska Amerika, gde je sa primenom Monroove doktrine i kasnijim vršljanjem "čikaških momaka" počeo i dalje aktuelni ciklus globalne dominacije i kontrole, logično mesto na kom će cela priča i da se završi? Iskustvo se ničim ne može platiti, i ono, posle duge i preduge patnje i otpora, ponekad ume da nađe sasvim suptilne oblike svedočenja o pravom stanju stvari, i pravom stanju sveta, koje nam nije lako da priznamo, a koje nije svodivo tek na inkriminisanje Amerike, kapitalizma ili bilo čega što nam trenutno (crvenom?) maramom maše pred očima, već podrazumeva neke znatno dublje, ukorenjenije i trajnije strukture oblikovanja i ispoljavanja moći, a time i potrebu za znatno osmišljenijim strategijama otpora, onima koje uzimaju u obzir složenost današnjeg sveta, ali čija rešenja nisu toliko složena da bi bila neprimenljiva.

Pa zašto da i mi ovde, u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Balkanu, svoje iskustvo ne predočimo u ovakve, univerzalno prijemčive forme, i da ga tako pretvorimo u stvaralaštvo, a ne večno gloženje i sladostrasno demonstriranje nemoći. Da, zaista, zašto? Da nije problem ipak u onom simboličkom, a što, pre svega drugog, podrazumeva zagledanost u sopstveno, koliko god izobličeno i ojađeno lice. U svoje oči, za koje se plašimo da ćemo u njima pronaći samo prazninu. Da je naša bol, kojom se gordimo, bila još samo jedna perla u velikom đerdanu moći, onom koji smo potpuno slobodno, što ne znači i potpuno svesno, pretvorili u sopstvena vešala. Dakle, da vidimo konačno, o čemu se tu radi i da li nam je, baš uvek i baš u svemu, neko drugi kriv?

 

Нема коментара:

Постави коментар