Владимир Коларић
ВРЕМЕ
ВЛАСТИ
Роман „Житије села“ Ивана Јовића (Чигоја штампа,
Београд, 2013) почива на параболи и алегорији,
уколико њихову основу не заснивамо на рационалном и структуралном представљачком
односу, већ на вербалном и иконичком односу призивања, оприсутњења, које ваћ
само по себи жели да укине однос између субјекта и објекта, представљајућег и
представљеног, па и трансформише (пре него укине) представљање само.
Простор конституисан светом дела овог романа је
стога пара-средњевековни простор у потрази за средиштем, и самим том за самим собом као светим простором. Време
је цикличност разбијана трипартитношћу, као поступак који сугерише превођење циклично-линеарне
конфликтности времена у време мита, као без-време, паралалну и огледну
стварност, као стварност „у загради“ у односу на тријаду време-еон-есхатон.
Митопоетски интертекст овог романа је вишеслојан,
те у себе укључује како свете, светоотачке и апокрифне хришћанске (или
парахришћанске) текстове, тако и књижевне текстове са нагласком на „Великом
Инквизитору“, који је и сам парабола, а сама по себи не самостално дело, него
специфичан код који се односи на матични текст („Карамазове“) у целини. Овде
парабола такође не би да буде све, што се надокнађује бујном реторичношћу у трагању
за именовањем, што ће се, на крају, закључити декларативним одрицањем од сваког
именовања, именовања самог.
Ово је стога у првом реду роман о власти, о
темељима заснивања и легитимитета сваке власти, ма како она себе именовала и
одређивала. Свака власт влада средствима „овога света“, „овај свет“ је њено
средство и њена моћ. Овај свет је у канџама страсти, онај који „у злу лежи“ и чији
је кнез зна се већ ко. Ипак, овај свет као „пали“ и онај који „лежи“ није прави
свет и није неки нижи свет у односу на неки актуелни, паралелни, виши. То је
исти онај свет који би могао да устане и који би да устане и да се преобрази, а
за то смо само ми, људи, одговорни. Због тога се, као прво, не треба бојати
власти, ни једне власти, ма на којим начинима и средствима заснивала свој
(присилни) ауторитет. И не треба се бојати себе, ма какве све ужасе о себи
открили, у самима себи или у лицима (огледалима) других.
Конкретно, никада није много књига које нас на
колико-толико убедљив и кохерентан начин подсећају на вечну новост Исуса Христа,
и на то колико смо сви ми, настрам тога, безнадежно стари. Овај роман је храбар
и проживљен, писан од некога ко поседује не само богато искуство свакодневнице
него и богато духовно искуство, и он слично филму „Исцељење“, чији је Иван
Јовић редитељ, крчи неке храбре и нове путеве, у код нас никада довољно
институционализованом и континуираном трагању за покушајем да наша култура,
својим јединственим језиком, проговори о истини радосне вести. Потребно је
просто више храбрости и енергије, више живота, а било какве примедбе на
Јовићево дело и његове досеге може да има само онај који смело искористи врата
које то дело отвара, и створи нека још личнија, још аутентичнија и још снажнија
сведочења, која би трајно променила лик (и језик) српске културе. Али то, као
што је случај и са рецепцијом вредног Јовићевог дела, зависи само од (сваког од)
нас. У супротном, ова је књига само огледало наше срамоте.
Нема коментара:
Постави коментар