АГАТА КРИСТИ : Н. или М.

Владимир Коларић

 

СВУДА ОЛОШ

 

Радња романа Агате Кристи се по правилу одвијала у оно време када су писани. Чак и у старијим данима пратила је актуелне технолошке и друштвене појаве и релације и давала им значајну па и формативну функцију у својим делима.

Роман „Н. или М?“ (N or M?, 1941; Младинска књига, Београд, 2015, превод Александра Милајић) у том погледу изузетан је чак и за стандарде ове списатељице, пошто представља „директан пренос“ првих година Другог светског рата, када је Британија остала једина да се носи са нацистичком звери: овај роман о „шпијунском пару“ Томију и Мрвици Бересфорд писан је током самих догађаја из 1940. и 1941. године са и даље неизвесним исходом.

Њена перцепција околности била је уобичајено далековида и прецизна и одлично је маркирала основне структуре у релацијама тадашњих центара моћи, и то из британске перспективе, односно перспективе британских безбедносних интереса у том тренутку. У тренутку када су се, па чак и за британске стратеге, опције срамног пораза, одсудне битке и савезништва са Немачком чиниле подједнако вероватним.

„Н. или М.“ је у основи роман о разорној улози и синдрому Пете колоне, и цивилизацијским и идеолошким механизмима који стварају овакво извитоперење на путу борбе против такозваних традиционалних идентитета. Петоколонаштво, открива нам Агата, не почива само на култу Златног телета, него и директно на култу „Сина Зоре“, чија су пројаве гордост и тежња за личном славом. На укидању свих конкретних и „историчних“ личних релација у име апстракције преображеног света, и то апстракције која призивајући ватру која би требало да истреби грех и нискост, заправо призива оне ватре за које је сам човек ништа, личност ништа, све и све-понаособ ништа.

„Свуда олош“, упозоравала је Агата на привлачност једне извитоперене идеологије, привлачност заслепљујуће негирану од властодржаца намерених да малограђанску удобност устоличе као једну и јединствену религују, једину „природну“ и замисливу религију и идеологију за сва времена. Али не знате ви човека, човек хоће нешто друго и нешто више, нешто што му се чини да је више, и ако му ви то не понудите, има ко хоће. Човек и људско друштво нису идеолошке пројекције о њему. Морате гледати истини у очи, ма каква она била. Човеку у очи, ма какав био. И на таквом човеку и таквој истини заснивати пројекције сваке од замисливих будућности. А шта је друго пројекција будућности, него - садашњост?

Живите овде и сада, рекла нам је Агата, и можда ћете живети вечно.

А патриотизам? Да ли је патриотизам једини и довољан одговор на све поменуто, на Тројанске коње формиране из редова нас самих - шта на то  у једном одсудном и нимало удобном тренутку каже ова, неспорно, патриоткиња? "Патриотизам није најважнији. У мом срцу не сме бити мржње". Ето, то каже.