уторак, 04. јул 2017.

ЗАХАР ПРИЛЕПИН: ОБИТЕЉ


Владимир Коларић

АРХИПЕЛАГ РУСИЈА

 


Иако говори о Соловецком логору, подигнутом на месту чувеног манастира на далеком северу, роман „Обитељ“ Захара Прилепина (Самиздат Б92, 2015; превод Радмила Мечанин) не представља Прилепинове „Записе из мртвог дома“, колико „Зле духе“, или, можда најтачније, његове „Карамазове“.

Овде имамо обиман роман који се од реализма креће ка „реализму у вишем смислу“, односно мистичком или чак фантастичком реализму, као још од Гогоља и Достојевског, али и Љескова, једном од душа руске литературе, која је, како рекоше у овом роману, једина религија у Русији која се може мерити са православљем. Имамо човека не толико у свету колико разапетог „између светова“, имамо митолошку пројекцију (овоземаљске) власти као антихриста и једну специфично руску митологију страдања. Имамо чак и главног јунака оцеубицу, као и свештенике - двојнике старца Зосиме и оца Ферапонта, овај пут помирене у паклу (а и „он је само један од облика живота, ништа страшно“, казаће после свега главни јунак) совјетског логора.

Захар Прилепин има имиџ „пресног“ писца, који као материјал за писање користи сопствено богато и драматично животно искуство, искуство „граничне ситуације“, толико драго литератури и уметности. Ипак, Прилепин је сав у руској литератури, њеном специфичном језику, типологији, интертекстуалној отворености до границе одрицања од „ауторства“, и, наравно, њеној улози у друштву и култури.

Прилепин совјетско искуство сагледава као део општег руског историјског, културног, цивилизацијског искуства, у ком су чак и идеолошки или религијски сукоби у основи културно-идентитетски, у крајњој линији цивилизацијски, где су политичке промене, речима историчара цивилизације Вадима Цимбурског, у основи промене културне парадигме. А те културне парадигме и те промене у највећој мери одређује однос према цивилизацијском моделу који је постао доминантан после пада ромејског царства, а који углавном именујемо као западни, уже романо-германски, а сада већ готово искључиво као англо-амерички. Сва руска борба је у основи културно-идентитетска, и то објашњава кључну улогу речи и литературе у њеном културно-цивилизацијском моделу.

„Обитељ“, потпуно свестан кључне улоге литературе у тој борби,  ослобођен тривијалних идеолошких и "дневнополитичких" налога и схематизација, до сада је најзначајнији роман овог популарног писца, и роман са којим се, свиђало се неком или не, мора рачунати, као битном сегменту трагања руске културе и руског друштва за самим собом. Он сумира и синтетише богато, вишевековно искуство руске књижевности и културе на том пољу. А да ли га и „ресетује“, преображава, отвара нове путање - то је на сваком од нас да процени. Он свакако позива на суочавање и одговор, а ако и није она врхунска, прворазредна литература - он је искуство.

А искуства је данас ионако све мање.

Нема коментара:

Постави коментар