петак, 07. јул 2017.

НОКТУРАМА (Бертран Бонело, 2016)


Владимир Коларић

СМРТ СВЕТУ

 

Чиста побуна против чисте репресије; терористи без дискурса против власти без идеологије. Због тога побуњеници сви до једног морају бити уклоњени, јер они чак нису ни терористи него државни непријатељи: као они који немају дискурс они су сасвим изван система и не могу бити контролисани. Они чак нису ни неки изузетни појединци, хероји или злочинци свеједно; они су болно обични, па се зато не могу надати ни накнадој фикционализацији и још мање митологизацији сопствених ликова и сопственог, и на појединачном и на колективном плану наизглед недовољно мотивисаног, подухвата.

Филм „Ноктурама“ (режија Бертран Бонело, 2016), о групи младих терориста која извршава синхронизовани напад на неколико локација у Паризу, са јаким симболичким набојем (од статуе Јованке Орлеанке до зграде Министарства унутрашњих послова), није ни фикционализација попут „Борилачког клуба“ ни есеј попут Годарових. Он стога нема мотивациону енергију фикционалног уметничког дела ни идејну  продубљеност и провокативност филма-есеја, па стога ни довољно артистичког ни довољно анархистичког лудила да нас увери да је његов домет већи од илустровања помодне псеудо-левичарске литературе са не само антикапиталистичким, него и антицивилизацијским претензијама.

Ипак, схватање да квази-либерални образовни систем нуди само привид слободног мишљења, и да је као такав један од основних чинилаца репресивног система, да се систем боји само онога и оних које не може да контролише, а да су сви, па и они наизглед најрадикалнији, у основи итекако контролисани, као и да су могуће извесне макар и инстинктивне форме солидарности између оних који себе доживљавају као потлачене, а потлаченост као дубоко антиљудско стање, говоре да аутори овог филма нису баш сасвим просте бубалице.

Али, ако хоћете нешто више од готово ничега, дајте нам ликове да се идентификујемо, или дајте нам ходајуће идеје, али моћне и конкретне идеје, јер и идеја је једна конкретност, конкретност равна представљеној људској појединачности, и само као таква може ступити у дејство. Ако не ступи, она је само једна коцка у зиду, а онда више није ни идеја, није ништа, него једна апстракција, у рукама моћника.

То можда јесте „тако француски“, али много лица има Француска, њена култура, за коју нови француски председник рече да тако нешто уопште не постоји. Па дижите онда у ваздух кад не постоји, јер је све већ ионако привид. Осим појединачних људи који пате и умиру. А они не смеју да буду привид. То је једна од одговорности уметности.

Нема коментара:

Постави коментар