Владимир Коларић
ВРЕМЕ ЗА ПИСАЊЕ
Има у томе нечега због чега се почиње са писањем,
због чега се уопште и пише. Или је то моја пристрасност као некога ко највише
воли и уме да пише оно што се зове кратка прича, а у последње време је прилично
запустио. Или нека генерацијска пристрасност, нешто као заједничко генерацијско
искуство, које се овде не препознаје у виду попкултурних, културних уопште или
историјско-политичких референци, нити пак носталгије или ресантимана, свеједно,
него управо као искуство, оно егзистенцијално, рвање са светом једне групе индивидуа
које су неком случајношћу делиле исто време и простор, и језичко-иконичку
апаратуру која је требало да им помогне да су у том времену и простору некако
снађу.
Али зашто толике ограде када је збирка Татјане
Јанковић „Данас сам била у нашој кући“ (Народна библиотека „Вук Караџић“,
Крагујевац, 2016) у питању, као да је тешко поверовати да „овде“ још уме да се
пише, а да неко то уме и да чита, најзад... Јер у тим „кратким причама“ има свега онога што тамо очекујемо
да ће бити: конкретност, детаљи, сензибилизована предметност, имплицитност и „атмосферичност“,
али без забушавања када треба испричати оно што треба да се исприча; писање
које није јефтино политичарење и заробљеност политиком (само)наметнутној писцима
и уметницима „малих народа“, онај бедан страх од претенциозности и патетике
који све чини управо патетичним и помпезним преко сваке мере, оперетским чак.
Оно јадно егзистирање уметника као припадника неке привилеговане „уметничке
класе“ са својим од остатка друштва изолованим кодовима комуникације, системима
вредности, односима моћи.
А ова књига је нешто друго, она литература у
којој препознајемо себе и своје искуство и која нам помаже да се у том искуству
оријентишемо, организујемо свој унутрашњи и спољашњи свет, да тај простор и то
време, себе у њему, учинимо подношљивим и себи и другима; да знамо своју меру,
да смо мали, али ипак не и непотребни.
И све то опет типично за "кратку причу", која да као поред своје форме има и своју идеологију. Али ипак, овде са озбиљношћу и достојанством какво би
писање увек морало да има, без да се оправдава што је (само) писање и (само!)
литература; да не симулира и не тражи
алиби ни у чему, па чак ни у „литерарности“.
Не може се писати ако се писања стиди и не може
се писати ако нас није брига за човека.
Татјана Јанковић има благослов да нас подсећа на
све оно што се толико трудимо да заборавимо, а најпре на себе саме.
Па, и као читалац и као писац кажем - хвала јој.
Нема коментара:
Постави коментар