четвртак, 26. јануар 2017.

TATJANA JANKOVIĆ: Danas sam bila u našoj kući


Владимир Коларић

ВРЕМЕ ЗА ПИСАЊЕ

 


Има у томе нечега због чега се почиње са писањем, због чега се уопште и пише. Или је то моја пристрасност као некога ко највише воли и уме да пише оно што се зове кратка прича, а у последње време је прилично запустио. Или нека генерацијска пристрасност, нешто као заједничко генерацијско искуство, које се овде не препознаје у виду попкултурних, културних уопште или историјско-политичких референци, нити пак носталгије или ресантимана, свеједно, него управо као искуство, оно егзистенцијално, рвање са светом једне групе индивидуа које су неком случајношћу делиле исто време и простор, и језичко-иконичку апаратуру која је требало да им помогне да су у том времену и простору некако снађу.

Али зашто толике ограде када је збирка Татјане Јанковић „Данас сам била у нашој кући“ (Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац, 2016) у питању, као да је тешко поверовати да „овде“ још уме да се пише, а да неко то уме и да чита, најзад... Јер у тим  „кратким причама“ има свега онога што тамо очекујемо да ће бити: конкретност, детаљи, сензибилизована предметност, имплицитност и „атмосферичност“, али без забушавања када треба испричати оно што треба да се исприча; писање које није јефтино политичарење и заробљеност политиком (само)наметнутној писцима и уметницима „малих народа“, онај бедан страх од претенциозности и патетике који све чини управо патетичним и помпезним преко сваке мере, оперетским чак. Оно јадно егзистирање уметника као припадника неке привилеговане „уметничке класе“ са својим од остатка друштва изолованим кодовима комуникације, системима вредности, односима моћи.

А ова књига је нешто друго, она литература у којој препознајемо себе и своје искуство и која нам помаже да се у том искуству оријентишемо, организујемо свој унутрашњи и спољашњи свет, да тај простор и то време, себе у њему, учинимо подношљивим и себи и другима; да знамо своју меру, да смо мали, али ипак не и непотребни.

И све то опет типично за "кратку причу", која да као поред своје форме има и своју идеологију. Али ипак, овде са озбиљношћу и достојанством какво би писање увек морало да има, без да се оправдава што је (само) писање и (само!) литература;  да не симулира и не тражи алиби ни у чему, па чак ни у „литерарности“.

Не може се писати ако се писања стиди и не може се писати ако нас није брига за човека.

Татјана Јанковић има благослов да нас подсећа на све оно што се толико трудимо да заборавимо, а најпре на себе саме.

Па, и као читалац и као писац кажем - хвала јој.

Нема коментара:

Постави коментар