Владимир Коларић
ТАКО НЕКАКО
Поетика усамљености, празнине, урбаног отуђења и
младалачке емотивности; детаља који се у целину формирају „у оку посматрача“;
лепоте и сете малих тренутака свакодневнице, јутарњег светла и пролазности;
једне неагресивне субјективности. Укратко, поетика карактеристична за кратке
приче, онакве какве се толико пишу у англосаксонском свету, аматерски или
врхунски, како ко и како где.
И, Џон Макгрегор (Jon
McGregor) заиста јесте писац кратких прича, чак као гостујући писац на једном
од британских универзитета уређује часопис који највећу пажњу посвећује управо
овој форми.
Литература као одмор од убрзања, од медијских
слика, од заборава малих људских живота и њиховог права на појединачност.
Сетно, пасе, анахроно тек толико да понеком
довољно настраном буде и секси. И да притом не мирише толико на библиотеку
колико на доручак, шетњу са псом, разблажене сузе, јутарњи секс - нешто јутарње
у сваком случају.
А „Ако нико не говори о скривеним стварима“ (Booka,
Београд, 2011; превод Зоран Тркља и Љиљана Бубало) је ипак
роман - није лако оваквој поетици у роману, на читавих више од 220 страна, али
иде некако, чита се.
Заустављени кадар, замрзнути снимак једног света
у пролазности, света који је као и сваки свет пролазан али и света онаквог какав је већ прошао, бившег света, који би да
свакоме даје право на интиму. Једног света који пролази, једне поетике која
пролази или је већ прошла; али зар свет није увек тај који пролази, а поетике -
зар су оне вечне, зар је ишта вечно у тим нашим малим животима, осим ако сви не
умислимо да смо Тамерлани и Наполеони, или макар Давинчији, са „кодовима“ или
без њих... А Макгрегор не би некако да нам допусти да мирне савести будемо
Наполеони, него да се мало позабавимо собом и другима, таман онолико колико треба,
ни премало да не буде немар ни превише да не буде наметљивост. Да ипак понешто прочитамо,
онако пажљиво, и старовременски. Да не заборавимо на јутарњу кафу, понеки осмех
и трептај у срцу.
„На столу, непоједено парче торте, полупразна
шоља хладног чаја, мрвице“.
Све тако некако.
Нема коментара:
Постави коментар