Noar priča

Lepa priča o revolverima, pisanju i ogledalima!


Владимир Коларић

НОАР



Ову причу је написао у хотелу, док је гледао у треперави неонски натпис напољу, и сливнике који се пуше. Ставио је шешир на главу и изашао на улицу, онда запалио цигарету. Пред њим је био град. „Овде никог неће занимати такве приче“, рекао је за себе. Одлучио је да нађе нови посао и почне да пише сасвим другачије.

Најпре је отишао у стриптиз бар. Тамо су жене смрделе, али бар их је било само на бини и није ништа ризиковао. Било је курви, али он је био без новца и то га није бринуло.

„Слушај, купи га“, рекао му је један једнооки који је заударао на пиво, „Прима пет метака и није само за зечеве“. Плави челик је блистао. Револвер је имао кратку цев.

„Је ли прецизан?“ питао је.

„Шта ће ти то? Приђеш, и готово.“

Узео је револвер и пошто није имао пара ударио је једнооког и истрчао. Оборио је пар канти за смеће, али нико није кренуо за њим, само су неки пси завијали. Проверио је: револвер је био напуњен, чауре су биле као позлаћене. Ионако више никада неће долазити у овај бар.

Некада је потребно перо, а некад мач.

Морао је да прође кроз три капије, свака са наоружаним стражарима и псима, пре него што стигао пред палату грофа Орлова. Слуга у беспрекорном фраку је отворио врата његовог доџа и он је изашао, хладан али и љубоморан, збуњен и бесан због све те раскоши, згађен сопственом немоћи. Његови клијенти су до сада били углавном ситни преваранти, преварени мужеви, власници барова и пиљара који су га ангажовали да утерује дугове, макрои у потрази за одбеглим курвама, нижеразредни локални политичари са жељом да науде конкуренцији, и тако даље. Овај пут га је назвао гроф Орлов лично и он га је умало отерао у материну, мислећи да га провоцира неко из друштва са хиподрома, који је био његова друга кућа. За грофа Орлова је знао као за власника добрих коња, то је оно што га је интересовало, али гроф је био много више од тога, бескрајно више. „Кад год се неко накашље у овом граду, будите сигурни да иза тога стоји Орлов“, говорили су на хиподрому после трке, сви већ пијани, добитници, губитници – свеједно.

Чим је ушао у хол испуњен статуама водених божанстава и поплочан белим и црним квадрастима, као шаховска табла, слуга га је замолио да преда револвер и угаси цигарету. Револвер је предао, а жар цигарете угасио прстима и затакао је једном од тих камених божанстава међу зубе.

„Нека ме чека“, рекао је.

Пре него што је ушао у канцеларију грофа Орлова, за тренутак, попут бљеска, на степеницама је видео њу, плаву и предивну, али пре него што је стигао да пита слугу ко је она, гроф Орлов је већ стајао пред њим.

„Уђите, Барлоу. Имам посао за вас.“

Гроф је био подједнако упечатљив као на снимцима, са великом белом гривом и продорним очима, али је био видно уморан. Као да чита мисли, рекао је Барлоуу пре него што су сели:

„Када лавови заврше гозбу, плен препуштају хијенама и шакалима. Али лавови се повлаче кад сами то зажеле.“

„Нисам баш сигуран. Некада је у питању старост. Кад почну да губе конце...“

„Онда никад нису ни били лавови.“

Гроф га је гледао и Барлоу је осетио узнемиреност, као да му неко вршља по мислима.

„Немојте да мислите да само ви писци знате нешто о људима.“

„Ја нисам писац. Сада сам детектив.“

„Читао сам вашу прозу. Мислим да је добро што сте се одлучили да стекнете више животног искуства. Неко би то што пишете назвао солипсистичким брбљањем.“

„Никад нисам волео да причам о свом писању. Ни да пишем о писању.“

„Писање је тајна. Схватам то. Али сад ми требате због нечег другог.“

„Писање је посао као и сваки други. Због чега сте мене ангажовали? Ја сам вуцибатина, то ће вам свако рећи.“

„Потребан ми је неко коме могу да верујем.“

„Грешите. Ја сам коцкар и све више пијем.“

„Некоме ко је толико циничан не можете не веровати.“

„Имао сам ћерку“, рекао је гроф Орлов. На екрану преко целог једног зида појавио се снимак лепе самосвесне црнке, очито са неке прославе, како отвара шампањац и смеје се, док јој богаташка балавурдија аплаудира, љуби је и честита. Била је на свој начин елегантна. Могли сте да је замислите на сафарију у Африци колико и на пријему код краљице.

„Побегла је са Шикелгруберовим сином.“

На екрану се појавио снимак градоначелника Шикелгрубера, како урла за говорницом на неком страначком скупу. Затим Шикелгруберовог сина, Патрика, нехајно загрљеног са две јевтине курве.

„Само такве воли. Не знам шта је видео у Магди.“

„Не знам ништа о женама. Не могу вам помоћи“, рекао је Барлоу и већ хтео да устане. Још раније му се повраћало од Патрика Шикелгрубера. И њему је, док је још био писац, отео једну, коју је ипак волео.

„И мени се као и вама, Барлоу, гаде ти светски људи.“

Барлоу је застао, осећао је да му поново читају мисли.

„Вратите ми Магду. Нека то буде наша освета.“

„Зашто ја?“

„Не знате зашто, Коларићу? Ми мрзимо свет.“

Одједном га је снажно заболела глава, загњурио је лице у шаке и простро се по црно-белом мермерном поду. Над њим се нагнуо гроф Орлов, али уместо грофа Орлова, сада је то било огледало.