недеља, 14. јун 2015.

MILKA ŽICINA: Neka to bude sve


Владимир Коларић

 

КА ЈЕЗИКУ МИРА И СЛОБОДЕ

 

Милка Жицина (1902-1984), значајна припадница међуратне социјалне прозе и потоња голооточанка, никада се није одрекла противљења оном културном моделу који је видела као „преношење западне декаденције“, што је умногоме одредило њену како списатељску тако и животну судбину, ако би Жицина уопште допустила, макар и условно, раздвајање тога двога.

Њене приповетке сакупљене под насловом „Нека то буде све“ (Службени гласник, Београд, 2014, приредила Радмила Гикић Петровић) сведоче о вредној уметници и о схватању литературе које се данас сматра увелико преживелим. Навикли смо на иронију, а универзалну релевантност сваког текста меримо искључиво критеријумима технолошког (наспрам биолошког), виртуелног (наспрам материјалног) и трансидентитетског (наспрам есенцијално и интер идентитетског), чиме контекст неминовно жртвујемо идеологији, расуђивање априоризму. С обзиром да је Милка Жицина била вишеструка жртва идеолошког инжењеринга, такав приступ би био неправедан према једном часном животу спремном да плати за сва своја клонућа, као и према једном схватању уметности које се темељило на уверењу да уметност нешто ипак може (и мора) у свету и са светом.

Данас је сведочење Милке Жицине вишеструко актуелно. Она нам осветљава истинско лице једног поретка чије смо оспоравање још давно пре свих овдашњих „транзиција“ сматрали ако ништа друго а оно опасном глупошћу, објашњавајући ту глупост генима, кодирањем и (сентименталним) васпитањем, што смо онда подводили под категорије паланаштва-провинцијализма, менталитета, традиционализма, колективизма, патријархалности, укратко – дубоко усађеног а крајње опасног отпора модернизацији. Када се нешто не уме објаснити или када се за објашњење примене неодговарајући инструменти, рационалност замењује мистика и мистификација, а објекту посматрања се приписује несазнатљивост. Оно што би требало да буде осветљено светлошћу речи (појма), вештом манипулацијом се гура у (мистичну) таму и проглашава неизрецивим и несазнатљивим. То се одражава и на праксу, па оно што би требало да буде подстрек, претвара се у пуко насиље, од директног, преко структурног, све до (најтрајнијег) културног. То је класична метода искључивања, и дело Милке Жицине, судбина и рецепција тог дела, је једна од могућих парадигми овакве идеолошке операције.

И потпуно у складу са тим, ово дело сведочи о томе да наши овдашњи расколи нису ствар левице и деснице, па чак ни линије Исток-Запад, колективизам-индивидуализам, заједница-друштво, макар и стога што се сви ти резови не усецају између „нас“ и „њих“, чак ни између „нас“ и „нас“ већ пролазе кроз нас саме, сваког од нас поједнично и најдубље одређују наш идентитет – и то као идентитет сваког од нас појединачно. Зато наши избори никада не би смели да имају тако непоправљиве последице, такав застрашујући одјек на друштво и на историју, јер сам тај избор је наш код, а једино усвајајући тај код можемо још да функционишемо – као појединци, као заједница, као друштво. Наша (само)затвореност је огромна, али оно на чему морамо инсистирати, на чему морамо заснивати своју културу и свој идентитет, је наше право на разлику, а то је итекако дијалошка категорија, за коју је потребан огроман (и индивидуални и колективни) стваралачки напор.

Данас смо се определили за епигонство и данас смо се определили да се не определимо. А у зао час смо се определили: Милка Жицина и у том погледу има поруку за нас, у временској капсули у виду својих прича. Наиме, она је припадала оној епохи и сама јој доприносила, која је (и с лева и с десна, баш као данас) порицала све оно што се називало грађанском демократијом, видевши у њеном рушењу једину шансу за човечанство. Ипак, она нас подсећа, у једном виду отпорном на релативизацију и малодушност, на оне неспорне цивилизацијске досеге, пре свега на социјалном плану, који су сада управо централна мета актуелног процеса рефеудализације.

Милка Жицина хоће све другачије, јер зна како је бити шегрт, шваља, сироче, жена, јер зна како није проблем у раду него у смислу тог рада. И да није проблем у човеку него у свему ономе што од њега може да постане. И у свему ономе што га, макар и само у симболичком виду, руководи да то постане.

Исто тако, да су овдашњи избори и заноси имали неку своју логику, многима недоступну, а нама свакако неосвешћену и неартикулисану, и која стога тако често није водила макар и себи-доследном чињењу, али да је та логика ипак била логика слободе, она која трага за својим језиком. Колико год овај језик, овај којим проговара Жицина, а усредсређен само на неке аспекте људског бића, био сужен, сиромашан и дугорочно отежао и заморан, нека нам ипак биде подстицај за трагање, за нама самима, за оним што јесмо и што би морали да будемо, за сопственим језиком којим ћемо сведочити свет и наше постојање у њему. Нека се наш глас не боји да буде један од многих, али посебан и непоновљив, да буде глас на језику мира и слободе, једином језику достојном човека. У том смислу, Милка Жицина нас позива на одговорност, на још једини избор који нам је заправо остао.

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар