Vladimir Kolarić
VATRA
I NIŠTA
Tek nedavno mi je došla
u ruke knjiga „San: ’dokole je naše sjeme u Bosni’“ (Književni klub Brčko,
2012) bosanskog pesnika, proznog pisca, esejiste, slikara Šefka Kalopera u
kojoj je pomenuto i moje ime, i to u kontekstu koji mi izuzetno imponuje.
Kalopera sam upoznao na
promociji knjige ruskog pisca Jurija Nečiporenka u Brčkom, 2010. godine, i na
mene je ostavio izuzetno upečatljiv utisak, vatrenog i zanimljivog čoveka, na
kakve sam po pravilu slab. Tada mi je poklonio svoju knjigu članaka i eseja „Nešto
slično, NE“, mahom posvećenih ratu u Bosni i njegovim neposrednim posledicama,
nastajalih u jeku događaja o kojima se govorilo, i pisanih sa jasnim fokusom
određenim autorovim shvatanjem sopstvenog identiteta. Knjigu sam pročitao i tim
povodom autoru poslao pismo. Nastavio sam takođe rado da čitam njegovu poeziju,
od koje mi je pesma naslovljena sa „Oskaru Daviču“ postala izuzetno draga.
Knjiga „San“
predstavlja kolažnu formu sastavljenu od zapisa, citata, poezije, polemički
intoniranu i snažno angažovanu, ali sa izuzetnim pre svega poetskim ritmom i
kompozicijom, formiranom naročito u stalnim dijalogom sa stvaralaštvom Maka
Dizdara, što od knjige stvara uzbudljivu, u osnovi poetsku celinu. U njoj autor
traga ne toliko za sopstvenim identitetom koliko za kontekstom u kom bi takav
identitet bio uopšte moguć, odnosno za mogućnošću ostvarenja takvog konteksta.
Identitet koji Kaloper izlaže je istovremeno snažno individualizovan i određen
svešću o „kolektivnom biću“, i formulisan je na preplitanju-preseku
bosanskog-bošnjačkog, islamskog, slovenskog, pa i jugoslovenskog, kao i
izvesnog ideološkog identiteta koji bi se mogao odrediti u kategorijama socijalizma
ili čak komunizma. Autorska pozicija pri tome nije doktrinarna, i obeležena je
vrlo energičnim i intenzivnim traganjem za istinom, ljubavi i slobodom, kako u
reči, tako i na delu, i nije usmerena ka propisivanju i samoisticanju nego ka
pozivu i nadahnuću. Neke njegove ideje, poput neprihvatljivosti i neprirodnosti
ateističke pozicije komunizma u dvadesetom veku, su izuzetno vredne pažnje i
imaju brojne političke, etičke, ideološke, religijske, istorijske, a pre svega,
opet, identitetske implikacije.
Kaloper me u knjizi
pominje u kontekstu recepcije njegove knjige „Nešto slično, NE“, koju je slao
brojnim intelektualcima sa prostora bivše Jugoslavije, uključujući, na primer,
i Olju Bećković, ali kako svedoči autor, nije bilo reakcije. Ovde prenosim
autorov tekst koji na dobar način predstavlja i knjigu „San“ u celini (strane
98 i 99):
„Osim Bećkovićevoj,
knjige sam slao i brojnim drugim intelektualcima i drugim ljudima. Nema više
one kulture i uljuđenosti, da vam se neko zahvali.
Postali smo arogantni,
bezosjećajni, nekulturni...
I biva, sve gore i
gore.
Izuzev, zaista
rijetkih, i s t i n s k i h
intelektualaca, poput
(Predraga) Matvejevića.
Ili, Vladimira
Kolarića, pisca i kritičara iz Beograda: ’Dragi Šefko, upoznali smo se na
promociji knjige Jurija Nečiporenka u organizaciji Književnog kluba (Brčko),
gde sam govorio i gde ste mi poklonili knjigu „Nešto slično, NE“. Knjigu sam
pročitao i mislim da je odlična, vatreno i „krvlju pisana“, a osim potresnog
svedočanstva, oslobođenog svega doktrinarnog, nudi i prilično vernu sliku
situacije na ovim prostorima. Ta slika zaista ne sadrži „naknadnu pamet“ i to
je njena vrednost, što uz snažan izraz i duhovnu perspektivu, onemogućava svako
sitničarenje, procenu stavova, slaganje-neslaganje, jer sve to nije bitno,
bitno je da iza svega stoji ličnost, vatreno uverenje i težnja za istinom.
Lično su mi najdraži delovi koji se naglašenije bave islamskim temama. Kao
verujućem čoveku, drago mi je kada knjiga počinje molitvom... Vladimir Kolarić’.
Preko četiri godine ‘kiseli
se’ naslov ove knjige, među intelektualcima Bosne i Hercegovine. I osim Isnama
Taljića, njenog promotera, istinskog intelektualca i bošnjačke intelektualne
veličine, nikada se ni jedan, u mojoj zemlji, nije oglasio. Da me bar, napadne
i popljuje. A ne mora me faliti, ko što to, nakon slučajnog susreta, učini
Vladimir iz Beograda.
Šta to znači?
Pa ono što je značilo,
odvajkada. Da se ljudi prepoznaju, po nečem drugom. A ne po haljini. Ili načinu
molitve, ako su je iskreno izgovorili Svevišnjem.
A oni drugi?
Ma, njima njihovo.
Nek i dalje, pod
tezgama
skrivaju naslove
knjiga,
koje ne vole.“
Vrednost umetničkog stvaralaštva
Šefka Kalopera značajno nadilazi lokalne okvire, a njegove knjige i njegovi
stavovi trebalo bi da su znatno prisutniji u regionu, s tim što bi štošta, ti
stavovi i te knjige, mogli da otkriju i strancima, onima, iz ovih ili onih
razloga, toliko zainteresovanim za „ove prostore“.
A ja Šefku Kaloperu na
ove njegove reči i na ovu knjigu ne mogu da otpišem drugačije nego „Šefko, Bog
je preči“; i on će me razumeti.
Нема коментара:
Постави коментар