German Sadulajev: JA, ČEČEN

Vladimir Kolarić

 

ZAR?

 

Svaki rat neizbežno postaje mit, pa se u svakom vremenu postavlja pitanje kako uopšte pisati o ratu. Jer mit je već obavio posao umesto pisca, taj u osnovi prevodilački posao, pa čemu onda, šta bi uopšte bio predmet takvog pisanja – rat ili mit? Krečenje grobova u vidu osvežavanja mitologije, priče o malim ljudima u teškim vremenima, dekonstrukcija mita? Čemu, pitaće se ozbiljan pisac, a ne fondaš, na propagandista.

German Umaralijevič Sadulajev svoju zbirku povesti i pripovedaka o ratu „Ja, Čečen“ (Draslar partner, Beograd, 2014, prevod Žarko Milenić), a što je vidljivo već iz naslova, zasniva na problemu identiteta. Kod ovog autora čečensko-ruskog porekla, upravo je rat i sve ono što rat podrazumeva uopšte i postavio pitanje identiteta. Da nije bilo rata, ne bi bilo ni njegovog čečenskog identiteta, a ova se proza upravo bavi procesima formiranja takvog identiteta, prst-u-oko identiteta u kontaktu savremene Rusije. Ipak, Sadulajev odbija egzotizam takve identitetske pozicije i svoju spisateljsku poziciju čvrsto zasniva u kontekstu i prema kriterijumima ruske književnosti.

Ova, kako sam pisac insistira, poetsko-dokumentarna proza, sa uplivom usmenih pripovedačkih i pesničkih tradicija, koliko i odzivima na veliku rusku književnost, je, kako god, jedan od vrhunaca savremenog pisanja na ruskom jeziku.

Pravo naroda na slobodu i poreklo (imenovanje) bi moralo da bude neprikosnoveno, koliko i pravo pojedinca-subjekta na traganje za sopstvenim identitetom-identitetima i njegovim-njihovim imenovanjem. Ove osvežavajuća i nadahnjujuća proza je najbolje svedočanstvo ovakve slobode i ovakve istine, kao i svedočanstvo o značaju i smislu pisanja i umetnosti u današnje vreme. Ova umetnost dakle nije prevod bilo kog ideološkog i inog apriorizma, prevod bilo čega osim onoga čega književnost jedino može biti prevod. A to je valjda neka celina, neko iskustvo-doživljaj, neka ličnost. Prevod valjda kao svedočanstvo, a ne zadatak, kao sloboda a ne datost. A i takav izbor, autentičan umetnički izbor je svakako neka politika, i to onakva kakva bi politika uopšte morala biti.

Nikome ne poricati pravo na postojanje i svest o tom postojanju (identitet), znati da smo svi u nekom smislu jedno, to je  valjda nešto što bi moralo da postoji u svakoj umetnosti, u svakom umetniku. Zar to nije najvrednije nasleđe velike ruske literature? Zar to nije najveća vrednost ove knjige, knjige ovog, ipak, Čečenina? Zar to nije najvrednije nasleđe svega što smo ikad postigli, uradili i sagradili, čitavog ljudskog roda, pa i svega živog uopšte? Zar?