Nil Grifits: PATRLJAK

Vladimir Kolarić

 

„SVE BLIŽE SMISLU, I IZMEĐU DVE KRVI“

 

U romanu „Patrljak“ Nila Grifitsa (Fabrika knjiga, Beograd, 2006, prevod Aleksandra Bajazetov Vučen; Niall Griffiths: „Stump“, 2003) presan žargon kao da je najpre alibi za poetičnost, ali i jednu vrstu konkretnosti kojom kao da se prevladava ne samo poetička, nego i egzistencijalna bezličnost (u svetu dela) ali, reklo bi se, i imperijalna bezličnost, koja čoveku u njegovom životu nameće okove funkcionalnosti.

Pored nesporne pripadnosti britanskoj i literaturi engleskog jezika, Grifits čuva i svoj velški (keltski) identitet, ne u smislu folklornog egzotizma nego u smislu identitetske svesti koja počiva na pravu na razlikovanje, a koja se u sve većoj meri legitimizuje u uslovima multipolarnog sveta.

Kraj jednog kulturnog i najpre civilizacijskog modela ne naznačavaju samo nasilje i dosada, odnosno besmisao i beznađe, nego, a sada je već sazreo trenutak za tako nešto, jasno iskazana neverica prema imperijalnim naracijama, pre svega onima koje sugerišu izvesnu (redukovanu i iskrivljenu) predstavu čoveka, uz pravo na izgrađivanje sopstvene (identitetske) pozicije koja bi u jednakoj meri kao i ona imperijalna mogla da pretenduje na univerzalnost.

Grifitsovi likovi pate svesni svojih okova i svoje blokiranosti, čeznu, makar i kroz autodestrukciju i nasilje za svetlošču i za osloncem. Shvataju da moraju da nađu nove puteve ili da propadnu, jer se već i samo njihovo telo, i sam njihov mozak, opire nametnutim okvirima koji bi da kolonizuju ne samo spoljašnju nego u unutrašnju stvarnost svakog od nas. A kada se telo opire i kada se mozak opire, nastaje presudno doba.

Slika prirode u ovom delu počiva na truležnosti, ali slika čoveka na nemirenju sa tom truležnošću, a usled nemirenja sa dominatnom individualističkom „baš me briga“ i „tako mu i treba“ psihologijom i ideologijom u odnosu prema ljudskoj ličnosti i društvu. Ljudska ličnost bi morala da se izgrađuje kroz odgovornost i brigu, kroz ipak jednu formu prihvatanja sveta, kao možda ne „dobrog“, ali „našeg“ sveta. Takođe, i kroz prihvatanje telesnosti i krvi: možda ne prihvatanje smrti i mirenja sa njom, ali ipak u pravcu želje za prevladavanjem (preosmišljavanjem) smrti, ako je moguće već sada i ovde. To je u osnovi ono što ovaj Grifitsov roman čini izuzetnim unutar savremene produkcije: suočavanje sa realnošću a ne iluzijama, otvorenost ka zaranjanju u, makar i sasvim nepoznatu, istinsku realnost, gde bi čovek trebalo da bude čovek, ono što je negde oduvek slutio da bi trebalo da bude.

Prevod Aleksandre Bajazetov Vučen srpsko izdanje ovog romana čini unikatnim.