Vladimir Kolarić
NEKA
ZVER KREPA
„Terazije“ Boška Tokina
(1932; novo izdanje Ultimatum.rs, Bg, 2015) je najbolji roman o Beogradu, on je
Beograd sam.
Grad, brzina, vrtoglavica,
Istok-Zapad, film – to su elementi Tokinovog šika.
Ipak, srž ovog romana
je slikanje onog obrasca korupcije i „kombinacija“, intriga, one niskosti koja
je posledica nesposobnosti da se izgradi zajednica; one niskosti koja je takođe
Beograd sam, niskosti koja je u korenu usahlosti, dosade i crnih lista, a čiji
su neprijatelji ličnost i sloboda.
Danas – više nego ikad;
u tome je aktuelnost ovog već drevnog romana, romana iz neke već druge epohe,
postrevolucionarno stabilizovane, čijem globalnom raspadu još odavno
prisustvujemo.
Ipak, ponovo ipak,
njegova vrednost nije u tačnosti i uverljivosti slike sveta, nego u likovima
koji se nad tom niskošću uzdižu, koji je neće, koji su joj neprijatelji. I koja
je neprijatelj njima. Toliko da se sve vreme plašimo za njih, ali ujedno i shvatamo
da je sve to oko njih, sva ta odvratna puzavost i potuljena nasilnost, sva ta
gnusoba – jedno veliko ništa.
A jasno je, sada više
nego ikada pre, jer je dogorelo do nokata, da ta zver mora biti uništena, da
taj Levijatan i ta stoglava aždaja mora biti zatrta kako bi ičega bilo, kako bi
ičega imalo smisla da bude. Kako bi ikoga od nas – kao ličnosti – bilo.
Protiv svake, i
najmanje svoje slabosti, i u traganje za svakim izvorom energije koji nas može
osnažiti i uzvisiti. Protiv sebe samih onakvih kakvi smo.
Jer ko se ugasi,
postaje i sam deo tela tog čudovišta, te bezlične nakaze, tog ničega.
Ne bojmo se. To je
najvažnije, i to je nešto što samo od (svakog od) nas zavisi. Neka zver već jednom
(i konačno) krepa.
Нема коментара:
Постави коментар