недеља, 13. септембар 2015.

Duško Paunković: KEROVI


Vladimir Kolarić

 

JEDAN OD NAČINA DA SE BUDE SLOBODAN

 

Psoliko-svinjsko-humanoidna neodređenost Kerova iz knjige crteža Duška Paunkovića („Kerovi“, autorsko izdanje, 2015) ne računa na referencijalnost koliko na refleksivnost, ne upućuje na neku stvarnost i neko značenje koliko u samom činu recepcije sugeriše suočavanje sa sopstvenim likom i našim predstavama tog lika, ona dakle nema funkciju dvogleda ili durbina, već ogledala.

Sižejna struktura tih crteža je takođe građena na principu pogleda, odnosno refleksivnost je ugrađena u samu sižejnu strukturu crteža. Naš receptivni pogled je na taj način posredovan ovim „strukturalnim“ pogledom, i to na dva načina: funkcijom „onog koji posmatra“ i „onog koji reaguje“ ugrađenom u tipološki sklop sižea i, kao drugo, verbalno-ikoničkom referencijalnošću koje crteže postavlja u (vrlo širok) socijalno-kulturni kontekst njihove recepcije.

Paradoksalno, stoga, umetničko i spoznajno dejstvo ovih crteža počiva najpre na principu identifikacije, gde se mi ne identifikujemo sa Kerovima kao umetničko-spoznajnim modelima nas samih (i dakle svetom Kerova kao modelom našeg sopstvenog sveta), nego odmeravamo sopstveni identitet sa sopstvenim predstavama o njemu, a posredstvom sopstvenog „ogledanja“ u ovim vizuelno-verbalno-sižejnim strukturama, odnosno uz „pomoć“ ovih struktura.

Identifikacija ovde, stoga, nije pitanje predstavljanja bilo u njegovom tautološkom (simulacija) ili u dualističkom (fikcija) vidu, već pitanje identiteta kao takvog.

Ovi nepretenciozni, inteligentni i duhoviti radovi nam svojim primerom i postojanjem ukazuju na jedan od načina na koji se može biti slobodan.

Нема коментара:

Постави коментар