Moj tekst objavljen u "Ruskom almanahu" 20, 2015.
Владимир Коларић
ОДЈЕЦИ НОВЕ РЕЧИ
Британски теолог и песник, архиепископ
кентерберијски у пориоду 2002-2012. Роуен Вилијамс у књизи „Достојевски: језик,
вера и књижевност“ (Хришћански културни центар и Zepter
Book World, Београд, 2014, превод дела Rowan
Williams: Dostoevsky – Language, Faight,
and Fiction) очекивано
разматра религијске аспекте дела овог великог руског писца, али у
интердисциплинарном кључу, који поред теолошке, активира и истраживачке и
интерпретативне перспективе из домена философије, естетике, психологије и
теорије књижевности.
Вилијамс Достојевског посматра најпре као
књижевносг ствараоца, не намећући му бреме философа, теолога или националног
идеолога, и као таквог га посматра кроз призму, у двадесетом веку бар у
оквирима академске теологије рекло би се повлашћене, егзистенцијалистичко-херменеутички
обојене (ре)интерпретације библијског и светоотачког наслеђа, са нагласком на
појмовима слободе, односа, избора, дијалога, сусрета, заједнице и, важније од
свега, на појму личности у не-есенцијалистичком кључу, са ослонцем на (овде пре
имлицитно присутно) уврежено схватање „кападокијског обрта“ у тумачењу
античко-философског појма ипостаси.
У складу са тим, појмови језика и приче истичу
конкретност, историчност и развојност људске овоземаљске егзистенције, а тиме и
појма личности, док се отвореност и затвореност како књижевног тако и
„животног“ (егзистенцијалног) наратива испитују у оквирима појмова слободе и
спасења, са нагласком на могућности књижевно-уметничког представљања дејства
благодати у људским животима и предметно-историјском свету. Паралела коју
Вилијамс успоставља између књижевно-уметничког и божанског стваралаштва, поред
испитивања улоге благодати како у људском стваралаштву тако и у Божијем
деловању у свету и историји, темељи се и на лику и иконичности, што је тумачење
којим се успешно одговара на различите недоумице повезане са истинским
религијским карактером стваралаштва Достојевског, али и природом његовог
уметничког поступка. У том смислу, разумљиво је да питање могућности уметничког
представљања светости, односно светог човека, обожене личности, чини
привилеговани аспект Вилијамсове интерпретације, а тиме и стваралаштва
Достојевског у оваквој интерпретативној перспективи.
Лепота стила, прегледност структуре, беспрекорна
појмовна прецизност и епистемолошка заснованост, трезвеност и дубина увида, али
ништа мање и изузетно познавање на само стваралаштва Достојевског него и
његовог историјског контекста, затим ванредна ерудиција и познавање руске
културе, православног хришћанства и теологије, штите ову изузетну и драгоцену,
истински дијалошку књигу од свих могућих застрањивања и помодности оног типа
интерпретације који би данас могао да се учини већ превазиђеним, држећи је изван
идеолошко-политичке колико и интерконфесионално-екуменистичке
инструментализације, подједнако далеко од неисторичног академизма и „бега у
ритуал“ колико и од еуфемистичког прилагођавања божанског откривења логици
палости. Бојазан Достојевског да ли ће умети да изговори „нову реч“ оваквим књигама
бива ако не обесмишљена оно свакако превладана, уз поновну потврду да је
истинско стваралаштво као изрицање „нове речи“ увек и изнова могуће, па и у
овом нашем времену које толико волимо да видимо као последње, односно као крај
и затварање једног како историјског тако и сваког нашег појединачног, личног
наратива. Бодро и надахњујуће нас одвраћајући од такве у основи „демонске“
перспективе, Роуен Вилијамс пише једну потребну књигу, књигу у прилог истинском
миру, за какве, поново у нашем псеудо-апокалиптичком заносу, сматрамо да их је
све мање.
Одличан превод Ангелине Мишине и Павла Рака
додатно увећава квалитет и престижност овог издања и наглашава наопходност
постојања ове књиге на српском језику.
Нема коментара:
Постави коментар