недеља, 14. децембар 2014.

Film PETLJA (42 min.) MIlutina Petrovića


Vladimir Kolarić

Svetli pogled filma

Film „Petlja“ (42 min.) u režiji Milutina Petrovića (+ koscenarista sa Sašom Radojevićem) može biti posmatran kao dovršen eksperimentalni film i kao faza u nastanku celovečernjeg filma pod istim nazivom. Isto tako, može biti posmatran i kao eksperimentalni film kao takav, odnosno čin stvaranja eksperimentalnog filma: artefakt i događaj podjednako.

Produkciona nužnost stvaranja eksperimentalnog filma ovde se pretvara u izazov, a sam čin, kao i proizvod, legitimiše pozivanjem na jednu finu tradiciju nekomformističkog filma, sa značajnim odjekom na našim prostorima. Zato je „Petlja“ ne samo film „posvećen“ Ljubomiru Šimuniću, nego, kako stoji u „dekodirajućem“ podnaslovu „Petlje“, film „o“ njemu.

A „on“ nije (samo) biografski on, taj neko sa imenom i prezimenom, od krvi i mesa, nego sam njegov pogled, sve do toga da on postaje sam film, definisan uostalom sasvim hičkokovski, pojmovima voajerizma, fetišizma i egzibicionizma.

Ali i „film o filmu“ i „film u filmu“, što su bitne poetičke odrednice ovog komada, ne znače da se ukida modelirajuće svojstvo filma kao umetnosti, odnosno da film, osim sebe samog, ne modeluje i neki „svet“ i neku „stvarnost“ ili makar neku od mogućih ili aktualnih predstava tog sveta i te stvarnosti. Modelizacijski princip je u ovom filmu određen već naslovom, i podrazumeva organizacioni princip spirale ili lavirinta, kao onaj princip koji prevazilazi podelu na cikličnost i linearnost. Ovakav model stvarnosti, koji nije ni „strela vremena“ ni „večno vraćanje“, već „dvostruka sekira biosa“, podrazumeva napetost između težnje za dostizanjem savršenstva „zlatnog preseka“ i traganja za mogućnostima oslobađanja od savršenstva kao zadatosti, a u ime, samo čoveku svojstvene, slobode. Ukratko, ovakav organizacioni i modelizacijski princip stalno je na granici, ili stalno ispituje granicu, između poistovećivanja čoveka sa prirodom, preko uočavanja jedinstvenih obrazaca svega postojećeg, i oslobođenja čoveka od okova prirode, preko principa ličnosti, koji prevazilazi svaki model i svaki obrazac, svako lažno jedinstvo.

Sasvim u skladu sa ovakvim modelom stvarnosti, koji je ovde ujedno i poetički ključ, unutrašnja organizacija filma, kao odnos celine i delova, zasnovana je na postupku preslikavanja, kako na vertikalnom (struktura ljudskog mozga-društva-filma) tako i na horizontalnom (izvori filmske slike) planu. U tom smislu, ovaj film počiva na danas sasvim prestižnom holografskom pristupu modelizaciji sveta, i time se uključuje u potragu za poetikama budućnosti. S druge strane, ovo je i nostalgičan film, nostalgičan pre svega ka filmu kao takvom, za koga se ne želi prihvatiti da prolazi.

Milutin Petrović, kao i u drugim svojim filmovima, u filmu vidi i traži plemenitost, zasnovanu na njegovoj sposobnosti da svedoči o ljudskom liku, a time i ljudskoj slobodi. Ovaj „svetli“ pogled, superiorno nadilazeći svaku raspravu o represivnom, mehaničko-reproduktivnom, dejstvu filmske slike-u-pokretu, upravo je ono najvrednije u dostojanstvenim, hrabrim i „muškim“ filmovima ovog autora, a i jedna od najlepših i najvrednijih stvari u filmu uopšte. Jedna od onih stvari zbog kojih volimo film. Čak i ako, avaj, prolazi.

 

 

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар