Vladimir
Kolarić
Svetli pogled filma
Film
„Petlja“ (42 min.) u režiji Milutina Petrovića (+ koscenarista sa Sašom
Radojevićem) može biti posmatran kao dovršen eksperimentalni film i kao faza u
nastanku celovečernjeg filma pod istim nazivom. Isto tako, može biti posmatran
i kao eksperimentalni film kao takav, odnosno čin stvaranja eksperimentalnog
filma: artefakt i događaj podjednako.
Produkciona
nužnost stvaranja eksperimentalnog filma ovde se pretvara u izazov, a sam čin,
kao i proizvod, legitimiše pozivanjem na jednu finu tradiciju nekomformističkog
filma, sa značajnim odjekom na našim prostorima. Zato je „Petlja“ ne samo film „posvećen“
Ljubomiru Šimuniću, nego, kako stoji u „dekodirajućem“ podnaslovu „Petlje“,
film „o“ njemu.
A
„on“ nije (samo) biografski on, taj neko sa imenom i prezimenom, od krvi i
mesa, nego sam njegov pogled, sve do toga da on postaje sam film, definisan uostalom
sasvim hičkokovski, pojmovima voajerizma, fetišizma i egzibicionizma.
Ali
i „film o filmu“ i „film u filmu“, što su bitne poetičke odrednice ovog komada,
ne znače da se ukida modelirajuće svojstvo filma kao umetnosti, odnosno da
film, osim sebe samog, ne modeluje i neki „svet“ i neku „stvarnost“ ili makar
neku od mogućih ili aktualnih predstava tog sveta i te stvarnosti. Modelizacijski
princip je u ovom filmu određen već naslovom, i podrazumeva organizacioni
princip spirale ili lavirinta, kao onaj princip koji prevazilazi podelu na
cikličnost i linearnost. Ovakav model stvarnosti, koji nije ni „strela vremena“
ni „večno vraćanje“, već „dvostruka sekira biosa“,
podrazumeva napetost između težnje za dostizanjem savršenstva „zlatnog preseka“
i traganja za mogućnostima oslobađanja od savršenstva kao zadatosti, a u ime,
samo čoveku svojstvene, slobode. Ukratko, ovakav organizacioni i modelizacijski
princip stalno je na granici, ili stalno ispituje granicu, između
poistovećivanja čoveka sa prirodom, preko uočavanja jedinstvenih obrazaca svega
postojećeg, i oslobođenja čoveka od okova prirode, preko principa ličnosti,
koji prevazilazi svaki model i svaki obrazac, svako lažno jedinstvo.
Sasvim
u skladu sa ovakvim modelom stvarnosti, koji je ovde ujedno i poetički ključ, unutrašnja
organizacija filma, kao odnos celine i delova, zasnovana je na postupku
preslikavanja, kako na vertikalnom (struktura ljudskog mozga-društva-filma)
tako i na horizontalnom (izvori filmske slike) planu. U tom smislu, ovaj film
počiva na danas sasvim prestižnom holografskom pristupu modelizaciji sveta, i
time se uključuje u potragu za poetikama budućnosti. S druge strane, ovo je i
nostalgičan film, nostalgičan pre svega ka filmu kao takvom, za koga se ne želi
prihvatiti da prolazi.
Milutin
Petrović, kao i u drugim svojim filmovima, u filmu vidi i traži plemenitost,
zasnovanu na njegovoj sposobnosti da svedoči o ljudskom liku, a time i ljudskoj
slobodi. Ovaj „svetli“ pogled, superiorno nadilazeći svaku raspravu o
represivnom, mehaničko-reproduktivnom, dejstvu filmske slike-u-pokretu, upravo
je ono najvrednije u dostojanstvenim, hrabrim i „muškim“ filmovima ovog autora,
a i jedna od najlepših i najvrednijih stvari u filmu uopšte. Jedna od onih
stvari zbog kojih volimo film. Čak i ako, avaj, prolazi.
Нема коментара:
Постави коментар