Владимир Коларић
ХИПОЛИТ (позоришна драма; одломак)
1.
Има
града лепшег од овог, ал мрак га обавије, магле га крију. Има тела лепшег од овог, ал мрак га обавија, магле
га крију. Има речи лепше од ове,
ал мрак је обавија, магле је крију. Гроб ово је, ал гроб што тамом покрива гроб наш сутрашњи.
Време
лагано речи на светло света износи. Реч по реч обасјава. Прича почиње. Празна прича што заноси нам
главе. Зашто си дошао овде, да ли
знаш? Зла овог вечно ћеш се сећати.
2.
ФЕДРА: Овом недрећном лицу име је Федра. Ове
руке, некад чисте од крви, Федрине су.
Ове ноге, на копно ненавикле, Федрине су. Ове груди,
ничије дојиље, Федрине су. Очи ове што се гасе, и оне су Федрине. И уши су Федрине, што су кадре само
крик да чују, али не и реч. И ова
распоуклина под пупком Федрина је, ничија врата Федрина. Све Федрино је, шта Федрино није?
РОБИЊА: Заспала је Атина, краљице моја. Зидови се
згуснули, улице сузиле. Краљице моја,
очи откриј. Цела Атина ичекује повратак краља,
Тезеја што га прати мирис бикова. Откриј уши, краљице моја. Топот је то а не гром. Краљице моја.
ФЕДРА: Доста, робињо. Речи хоћу. Речи, робињо.
Речи што зубе разбијају.
РОБИЊА: Зао је почетак то. За којом то водом усне
ти жуде, краљице моја?
ФЕДРА: Нема више краљице.
РОБИЊА: Удове ми на куле разапните. Глава моја
мени мрска је. Копљем ми пород будући
избришите. Име ми телу одузмите. Краљице моја!
ФЕДРА: Нема више јраљице. Спремна сам. Зло
страшно открићу сад.
РОБИЊА: Црно тело, црни удови. Побећи морам.
Побећи морам речи злој.
ФЕДРА: Волим Хиполита предивног. Још ноћ је.
Лепото, док он почива, надвиј се и обгрли
га својим телом, са усана својих расипај речи слатке.
РОБИЊА: Умрети морам, краљице.
ФЕДРА: Тело његово свет је мој. Море моје
некадашње. Сва вода коју желим
испити, тело је његово. Хиполите предивни.
РОБИЊА: Убила ме реч твоја, краљице. Тело што на
мојој сиси расло је, твоје
љубави жртва постаће. Хиполит, син Тезејев и Амазонкин. И син твој, краљице. Зло своје пред свет изнесе.
ФЕДРА: Син мој. Све моје. Убити те морам, робињо.
РОБИЊА: Каква то тама покрива тело ти краљевско?
ФЕДРА: Кад памети неста оне здраве. Умрети мораш.
РОБИЊА: Јер очи моје твојку срамоту осветлише.
Убиј ме, краљице, и овог ме бола
ослободи.
ФЕДРА: Каква је то тишина од које мрзне крв?
РОБИЊА: Лудило је то твоје, краљице.
ФЕДРА: Добро дошла у лудило моје, ронињо. Лудило
пичке разјапљене.
РОБИЊА: Умрећемо.Остаће само краљ руку крвавих.
ФЕДРА: Празан је свет без краља.
РОБИЊА: Свет нашим телима напуњен.
ФЕДРА: Да ли је то топот или гром, робињо?
РОБИЊА: А на дну тело моје што смрди и урла.
ФЕДРА: Мирис бикова осећаш ли?
РОБИЊА: Бикова крви проливене, краљице моја речи
крваве.
ФЕДРА: Одговарај, робињо.
РОБИЊА: Смрт од твоје руке више не плаши ме.
ФЕДРА: Речима главу кидаћу ти.
РОБИЊА: Кад би се у речи могла уздати и мало.
ФЕДРА: Да ли се то улице сужавају? Одговарај, робињо.
РОБИЊА: Топот је то, краљице моја, а не гром.
ФЕДРА: Очи сам покрила да не чујем.
РОБИЊА: Да. Долази Тезеј руку крвавих.
3.
ФЕДРА: Атина за мачем звојим жуди, Тезеју, тело краљевско.
ТЕЗЕЈ: Цео свет крвљу ћу атинском испунити.
ФЕДРА: Федра се мачу твоме радује, краљу мој крви
биковске.
ТЕЗЕЈ: А ја се лудилу твоме радујем, краљице
најдража.
ФЕДРА: Мач желим. Само крв своју сањам, мачем
проливену.
(...)
Нема коментара:
Постави коментар