петак, 13. јул 2018.

ПРОСИПАЊЕ ЗЛАТНЕ РОГОЗЕ СТИХОВА (Лука Пиљагић, 2018)


Владимир Коларић

Више од игре – поетска представа Луке Пиљагића



Поезија је била најбоља када није била раздвајана од певања и одигравања. И данас се на Истоку, па и у Русији, чувају такве традиције, где је поезија оно по треба да буде тек кад се изводи – у споју изговарања, песме и глуме, чувајући конкретност извођачевог присуства, догађајност изговорене речи и заједништво учешћа у истом симболичко-перформативном простору.

Представа Луке Пиљагића „Просипање златне рогозе стихова“ је ипак пре свега позориште, позоришни чин, које поред изговарања стихова подразумева и песму, сведен али прецизан гест и реквизиту са прегледном знаковно-симболичком функцијом.

Представа, поред тога, има  јасну структуру, где поезија, на проживљен и нимало декламаторски и патетичан начин „просипана“ пред публику, није распоређивана произвољно, него тако да прати и поетски трансформише читав људски живот, и то не било који живот, него баш живот тог конкретног, овде-и-сада Луке Пиљагића, у његовом дијалогу, и као човека богатог искуства и као глумца, са великим песницима са којима осећа да је у сагласју. И то не, како је истакао у једном лепом разговору, сагласју на анегдотално-интригантском нивоу, повезаном са пикантеријама из живота песника, већ баш са оним што остаје иза њих – песмама.

Као што иза глумца, после свог сећања, проживљавања и давања остају само, као на крају ове представе, ципеле вечитог путника и шешир који покрива главу и који прихвата скромна уздарја – али, ипак, и успомена, лебдећа реч и трептај у срцима.

Рогоз је један од симбола чистоте, на кога су у Индији полагали преминуле како би наставак њиховог пута био што растерећенији од све прљавштине некупљене од света. Одигравање Луке Пиљагића, којим нас овај глумац-подвижник враћа на истинске, трагедијско-литургијске основе позоришта, такође је једно прочишћавање, оно што би уметност морала да буде у нашим животима.

Лука Пиљагић, један од најплеменитијих и најсуштинскијих изданака велике традиције КПГТ-а, је својом храброшћу, непосредношћу, посвећеништвом, енергијом и слободарством, много од онога што ми данас више већином нисмо.

Али позориште је ту, ако отворимо очи и припустио га у срца, да нам помогне да се пробудимо и кренемо даље, у нашу личну и народну слободу, тамо где нам  је једино и место.


О претходним представама Луке Пиљагића:

Нема коментара:

Постави коментар