BIRDMAN (Alejandro González Iñárritu, 2014)

Vladimir Kolarić

 

ČEKIĆEM!

 

BIRDMAN (Alejandro González Iñárritu, 2014) nije film, to je manipulacija svešću. I njegov oskarovski trijumf je takođe manipulacija svešću, od strane jedne ideologije koja nikome ne želi dobro. Ideologije čiji nosioci jedva da se mogu identifikovati, dok robova ima na pretek. Dobrovoljnih robova. I to je upravo ono najgore.

Jer to nije ideologija koja bilo šta i bilo koga afirmiše, pa makar i na destruktivan način, koji podrazumeva da cilj opravdava sredstva. Ovde se radi o mutljagu, zbunjenosti, dezorijentisanosti kao takvoj, ukidanju samog pojma vrednosti. O jednoj pomućenosti, dakle, perceptivnoj, spoznajnoj, vrednosnoj, kako god. Afirmaciji jedino te pomućenosti.

Jer nije problem u masovnim histerijama, nagradama, novcu, propagandi: problem je u pojedincu, onom konkretnom čoveku – gledaocu, koji za ovakvo nešto može da kaže „sviđa mi se“. I ne, to nije pitanje ukusa, perspektive, različitih stavova, dijaloga i argumentacije, nešeg prava na ovo ili ono. Neću reći ni da je to pitanje zdravog razuma ili ludila. Neću se baviti ni nečijim golim interesom ili onim čuvenim strahom da se ne ispadne glup u društvu ili ne ostane van trenda. Ovo je pitanje pristajanja na obmanu. A pristajanje na obmanu je rezultat neznanja, ali neznanja za koga ipak nema opravdanja. Nema opravdanja za onoga koji prosto neće da gleda. Koji ne otvori oči dok gleda film. Taj neće. I to je njegov izbor. Na koji ima pravo. Svako ima pravo da sebe osakati. Ali zar to ipak nije tužno? Zar ipak nismo za nešto bolje?

Ovakva golema laž je teret našeg vremena. I nisu krivi oni koji laž plasiraju, iz ovih ili onih razloga, nego oni koji je prihvataju, prihvatajući da budu samo instrumenti, umesto subjekti.

Nemojte samo reći da imate pravo na svoje mišljenje. Nemojte reći da vam se ovo sviđa. Nemojmo da se spuštamo na taj nivo. Pogledajte u sebe. Učite. Gledajte. Gledajte u sebe i oko sebe. Gledajte film.

Jer doskora smo bili sa svih strana okruženi, napadnuti, filmom, a i sad ga još ima dovoljno da ne možemo da kažemo kako ne znamo šta je film i šta to uopšte beše. Zašto bismo nešto tako lepo i čarobno uništavali zbog svoje lenjosti, povodljivosti, straha i zbunjenosti? Umesto da radimo na sebi. Da se uzmemo u pamet. Da otvorimo srce.

Pa neće više biti ovakvih sramota. Neće moći da nam podvale. Ko god. I sleva i s desna, ni sa „Istoka“ ni sa „Zapada“. Ne bojmo se. Svako zlo prolazi. Teško je, boleće, ali će i da prođe. Ne podležimo. Uspravno stojmo.

Znamo da je danas tako malo onih spremnih da brane slobodu. Pa branimo makar i samo ono, možda tek malo i neznatno u nama, što nam niko ne može oduzeti. A to postoji, iako toliki žele da nas uvere u suprotno. Imamo šta da branimo, za šta da se borimo.

BIRDMAN je napad, neznatan, ali napad. Branimo se. Filozofirajmo čekićem.