Vladimir Kolarić
GRIZI
METAK
Kažu da je najteže
govoriti istinu, a još teže svedočiti o njoj. Reći da je umetnost svedočenje,
za neke podrazumeva robovanje činjenicama, dakle nekoj nužnosti, a za neke opet
predavanje narcističkoj imaginaciji, kao umišljenom polju (bezobalne) slobode.
Za neke, ipak, a to se danas vidi kao „konzervativna“ pa time i sve manje
prihvatljiva pozicija, takav stav podrazumeva odgovornost. Ne toliko
odgovornost prema istini i izricanju istine koja je neki spoljašnji predmet, sa
pretenzijom „objektivnosti“, nego odgovornost kao istinu, jer šta bi drugo
sloboda trebalo da bude nego baš to. E sad, kao što je „konzervativizam“ (možda
i s pravom) danas još samo psovka, tako i jedan dezideologizovani pogled na
žarišna pitanja trenutka, koji u osnovi ima ličnost, a ne projekciju ideoloških
shema, pokušaj da se stvari nazivaju svojim imenom a ne da predstavljaju samo
zgodne i zamenljive oznake u jednom sve dovršenijem sistemu manipulacije i (time)
privida, nailazi ne samo na odbijanje nego i na najiskrenije nerazumevanje.
A šta svedoči Klint Istvud u „Snajperisti“?
Najpre, rat je rat. U rat neko ide, neki živ čovek a ne neki robot, frustrirani
pametnjaković ili psihopata, ili bilo kakva projekcija naše duhovne lenjosti i
masovne kulture. Postoji neka ideologija i neka kultura koja ga za taj „odlazak“
priprema i motiviše, kao što priprema i motiviše i ostale da taj „odlazak“
prihvataju kao nužan i prirodan, bez obzira na svoj ovako ili onako formiran
sud o tome. Postoji stvarnost patriotizma i militarizma, koliko god mi sve to
smatrali samo licemerstvom i ludilom. Postoje mediji, ali postoji i tradicija;
postoje Buš i (ništa manje, verovali ili ne) Obama, ali postoji i rodeo i kolt
45. Postoje ovce, vukovi i psi čuvari. Tako je to, šta ćete. Postoji stvarnost
supermarketa i porodičnog ručka, a postoji i stvarnost jednog posebnog
intenziteta, posebnog ukusa – rat. Sve ono što rat jeste. A šta drugo jeste
nego – smrt. Stvar je u tome kako smrt prihvatimo. A cela mašinerija služi upravo
tome.
Istvud se ne bavi mašinerijom,
ne bavi se moralizacijom, ni politikom, jer i politika, verovali ili ne,
pripada. ili bi morala da pripada, onom polju kultivacije, onom što guši i
zatomljuje zver, onom što nam daje smisao, što nam pomaže da se orijentišemo u stvarima smisla. E, kad je rat i kad je smrt smisao,
i kad to postane opšte stanoviše, onda je to problem. Onda ne znamo kako da se
izvučemo. Biramo bekstva – hedonizme ili apokaliptike, svejedno.
Istvud kaže, svedoči:
tako ti je to, mali moj. Ovo je Amerika, ovo je rat. Ovo je taj čovek, tvoj
brat, ne zver i psihopata, i ovo je njegov izbor. Ipak izbor. I ovo je njegova
plata. I ovo smo mi koji u sve to ne želimo da poverujemo. Teško nam je što ta
Amerika nije sva nije liberalni Istok i neoliberalni Zapad, što sva njena
kultura nije jedno veliko opravdavanje, jedna simulacija koja nas uljuljkuje u
nadi da stvari ne stoje baš tako loše, da su vojnici jedno a Bijonse i Vudi
Alen nešto sasvim drugo, da Atina ipak još nije postala Sparta. Pa shvatimo konačno,
krajnje je vreme, da su Amerikanci ljudi, samo ljudi, i da smo i mi ostali samo
ljudi. Ni roboti ni životinje ni anđeli, nego ljudi.
A kako na čoveka deluje
rat i sve to što ide s njim, kako ga oblikuje? Ne kako mali Perica zamišlja
ratnu psihozu, uz nužnost droga i alkohola, uz nužnost halucinacije kada je
stvarnost postala nepodnošljiva. Postoje i drugi oblici odbrane. One na koje
nas pripremaju. Generacijama i askezom. Generacije i askeza nam obeležavaju
telo i nerve; rat nas takođe obeležava, urezuje se, vaja nas, spolja i iznutra.
Zatvara nas. I ne primetimo kad postanemo još samo u hladnu vodu spuštena pa skuvana
žaba. A tako skuvani, pretvorimo se u heroje ili kukavice, u ispravne građane
ili huligane. Niko ne zna kakav će izaći. Ako izađe. Najgori je upravo „odlazak“
jer unapred znamo da se više nikad nećemo vratiti. Nepromenjeni. Svoji. Možda
kao heroji, kao „legende“. Možda je to ono što smo zapravo sve vreme i želeli,
jer „sebe“ nismo ni imali, to je ionako tek skorašnji konstrukt, to „imati sebe“.
A nebo je i onako visoko, kraj daleko.
Sa ovim filmom nema
šale. On ne zaboravlja istoriju, tradiciju i stvarnost moći, da bi nam
podvaljivao ideološkim floskulama o dovršenosti i večnoj sadašnjosti. On ne
zaboravlja ništa od onog što nas oblikuje i priprema-motiviše za „odlazak“, za
svaki od mogućih (i ponekad izvesnih) odlazaka. Rat je, kažu, nekom brat. A u
ratu je naš brat, sa ove ili one strane, u nama i izvan nas, rame uz rame i sa
druge strane nišana, bio on onaj krstoliki – snajperski, ili ne. Naš brat. Pa pucajmo
u njega, pogodimo ga, šta drugo. Bolje mi njega nego on nas. A mašinerija će se
već potruditi da nam ruke budu čiste.
Eh, to ludilo „čistih
ruku“, zar to nije ludilo cele naše (ljudske, ne srpske, ne brinite) istorije?
Prihvatanje svega toga. Naše amin. A to zaista, kako Istvud i pokazuje, nije
samo i jednostavno pitanje morala, makar moral bio sveden na odluku. Biti
spreman, to je sve, to je ono što nam se sugeriše, što želimo i čemu se nadamo.
Pa poludimo onda, zaista, zašto da ne poludimo? Što da ne, ko nam brani? Dobro,
u redu, brane nam. Jer treba biti spreman. Reći svoje amin. Otići kad nas
pozovu i kad se mora.
Američki snajperista
nas gleda, kroz svoj krstoliki nišan, ne zavaravajmo se, meri nas i odmerava,
procenjuje. Šta ćemo učiniti? Slobodno recite. Jer bilo šta od onoga što kažete
neće imati nikakav značaj. Treba iskusiti. Do tada ništa. To je naše. To je naša
sloboda. Sve ostalo je igra. Igra unutar tog krstolikog nišana. U iščekivanju.
Нема коментара:
Постави коментар