недеља, 22. фебруар 2015.

Film WHIPLASH (2014, Damian Chazelle)


Vladimir Kolarić

 

U IME OCA

 

Za unisono dopadanje koje je izazvao film Whiplash (2014, režija Damien Chazelle), kako to obično biva, ima više razloga. Onaj možda ključni, ili sumarni, je što taj film ima formu. On poseduje ono danas tako retko „nasilje forme“ koje mrvi, guta i preoblikuje sve pred sobom, bezočno gutajući komadiće tzv. stvarnosti (predmetno-istorijske stvarnosti) i preuređujući ih po pravilima jedne drugačije, a zašto ne reći i „više“ poetske logike, makar više od one jadne „logike stvarnog“ koju tako često namećemo umetnosti koliko i mišljenju. S druge strane, nesporna poetska samosvest koju poseduje ovaj film, ne vodi do razlaganja i međusobnog otuđenja poetskih slojeva, u ključu dekadencije ili rane i srednje postmoderne, prevodeći time poetsko u simulaciju. Naprotiv, izuzetno jak formalno-idejni koncept ovog dela (naglašen činjenicom da se radi o razvoju kratkometražnog filma) neposredno, čvrstom analogijom korespondira sa njegovom izrazito dramskom (gotovo u Mametovom duhu) strukturacijom, a sve ovo zajedno sa snažnim narativnim fokusom usredređenim na ličnost, odnosno pitanje identiteta kao razvoja a ne preslikavanja.

Sukob je s toga, i u „formalnom“ i u „sadržinskom“ smislu srž ovog filma. Ovde to znači sledeće: razvoj se odigrava tek kad se markiraju granice, kako u kosmološkom, tako i individualnom smislu. Granice „mog“ i „tvog“, „mene“ i „tebe“, granice svakog od pojedinačnih svetova i granice unutar svakog sveta ponaosob. Onda se granice probijaju, makar cena za to bila krv. Probijajući granicu mi umiremo i, ako imamo sreće, obnavljamo se. Ako nemamo, šta ćemo. Mrtvi smo, ili se vraćamo u zagrljaj našeg „prvog“ tate, koji motri na nas i želi da budemo njegova slika i prilika, on sam, sigurnost, ono „svoji smo“. Ili se, pak, kad dođe naše vreme, suočavamo sa tigrom u kavezu, otvaramo ka drugom i ka radikalno drugom i radikalnoj drugosti, i opet umiremo, ali sada, možda, u plamenu. Za koji se nadamo da obnavlja. Preobražava. Da sve novim čini. Da ćemo, ako to dosegnemo, biti ono što treba da budemo, da ćemo konačno moći da kažemo „to je to“, i to ne u smislu (dostignutog) cilja, nego (tek započetog) puta.

Identitet tog drugog i tog „drugog“ tate, oca ili Oca, koji je samo to drugo ili nas ka drugom otvara i vodi, je u svemu tome ono ključno. Tim pre što shvatamo da on i ono kako ga mi vidimo, nije pitanje nužnosti, nego izbora. A to rađa strah, onaj ogroman, numinozni strah. Za one koji imaju plameno srce naravno, kod drugih je taj strah samo ništenje, samo samoopravdavanje, ono što rađa nasilje i smrt. Jer taj strah za takve nije pitanje borbe i slobode, nego povlačenja (ne "u sebe" nego „od sebe“) i (samo)zatvorenosti. A imati plameno srce predstavlja želju da se probiju vlastite granice, da se izađe iz sebe kako bi se sebe našlo.

Mladi bubnjar u ovom filmu, razapet između dva „oca“, predstavlja sve one svesne svih opasnosti ovog, malo pre naznačenog, puta. Opasnosti svih puteva, dokle god putevi postoje. Ubij me ili oživi me. Ne treba mi ništa između toga dvoga. A ta želja, pa ta želja je sva moja sloboda. To je velika opklada i veliki ulog. A šta drugo uopšte imamo u svojim rukama? Šta nam je drugo dato? Na nama je. Negde moramo. Pa zašto ne tamo gde smo zvani, da od pozvanih postanemo odabrani? Stvarno, zašto ne?

Нема коментара:

Постави коментар