Vladimir Kolarić
U
IME OCA
Za unisono dopadanje
koje je izazvao film Whiplash (2014, režija Damien Chazelle), kako to obično biva, ima
više razloga. Onaj možda ključni, ili sumarni, je što taj film ima formu. On
poseduje ono danas tako retko „nasilje forme“ koje mrvi, guta i preoblikuje sve
pred sobom, bezočno gutajući komadiće tzv. stvarnosti (predmetno-istorijske
stvarnosti) i preuređujući ih po pravilima jedne drugačije, a zašto ne reći i „više“
poetske logike, makar više od one jadne „logike stvarnog“ koju tako često
namećemo umetnosti koliko i mišljenju. S druge strane, nesporna poetska
samosvest koju poseduje ovaj film, ne vodi do razlaganja i međusobnog otuđenja poetskih
slojeva, u ključu dekadencije ili rane i srednje postmoderne, prevodeći time poetsko
u simulaciju. Naprotiv, izuzetno jak formalno-idejni koncept ovog dela (naglašen
činjenicom da se radi o razvoju kratkometražnog filma) neposredno, čvrstom
analogijom korespondira sa njegovom izrazito dramskom (gotovo u Mametovom duhu)
strukturacijom, a sve ovo zajedno sa snažnim narativnim fokusom usredređenim na
ličnost, odnosno pitanje identiteta kao razvoja a ne preslikavanja.
Sukob je s toga, i u „formalnom“
i u „sadržinskom“ smislu srž ovog filma. Ovde to znači sledeće: razvoj se odigrava tek kad se markiraju
granice, kako u kosmološkom, tako i individualnom smislu. Granice „mog“ i „tvog“,
„mene“ i „tebe“, granice svakog od pojedinačnih svetova i granice unutar svakog
sveta ponaosob. Onda se granice probijaju, makar cena za to bila krv.
Probijajući granicu mi umiremo i, ako imamo sreće, obnavljamo se. Ako nemamo,
šta ćemo. Mrtvi smo, ili se vraćamo u zagrljaj našeg „prvog“ tate, koji motri
na nas i želi da budemo njegova slika i prilika, on sam, sigurnost, ono „svoji
smo“. Ili se, pak, kad dođe naše vreme, suočavamo sa tigrom u kavezu, otvaramo
ka drugom i ka radikalno drugom i radikalnoj drugosti, i opet umiremo, ali
sada, možda, u plamenu. Za koji se nadamo da obnavlja. Preobražava. Da sve
novim čini. Da ćemo, ako to dosegnemo, biti ono što treba da budemo, da ćemo
konačno moći da kažemo „to je to“, i to ne u smislu (dostignutog) cilja, nego
(tek započetog) puta.
Identitet tog drugog i
tog „drugog“ tate, oca ili Oca, koji je samo to drugo ili nas ka drugom otvara
i vodi, je u svemu tome ono ključno. Tim pre što shvatamo da on i ono kako ga
mi vidimo, nije pitanje nužnosti, nego izbora. A to rađa strah, onaj ogroman,
numinozni strah. Za one koji imaju plameno srce naravno, kod drugih je taj
strah samo ništenje, samo samoopravdavanje, ono što rađa nasilje i smrt. Jer
taj strah za takve nije pitanje borbe i slobode, nego povlačenja (ne "u sebe"
nego „od sebe“) i (samo)zatvorenosti. A imati plameno srce predstavlja želju da
se probiju vlastite granice, da se izađe iz sebe kako bi se sebe našlo.
Mladi bubnjar u ovom
filmu, razapet između dva „oca“, predstavlja sve one svesne svih opasnosti
ovog, malo pre naznačenog, puta. Opasnosti svih puteva, dokle god putevi
postoje. Ubij me ili oživi me. Ne treba mi ništa između toga dvoga. A ta želja,
pa ta želja je sva moja sloboda. To je velika opklada i veliki ulog. A šta
drugo uopšte imamo u svojim rukama? Šta nam je drugo dato? Na nama je. Negde moramo. Pa zašto ne tamo gde smo zvani, da od pozvanih postanemo odabrani? Stvarno, zašto ne?
Нема коментара:
Постави коментар