четвртак, 09. фебруар 2017.

ALEKSANDAR MILANKOVIĆ: MALA OD VRTEŠKE


Владимир Коларић

МАЛА ОД ВРТЕШКЕ

 


Александра Миланковића нисам упознао преко књига, већ преко фејсбука, и ту ми се учинио као један одмерен, паметан и изузетно суптилан, чак нежан човек. Ту сам прочитао и понеку његову песму, и личила ми је некако на њега, онаквог каквог сам га пројектовао.

Од детињства сам развио гордост писца, уверење како уме да процени људе, како му је интуиција и емпатија развијенија него код већине. А временом сам, можда највише из пристојности и страха да је све то само надменост, почео да сумњам у своје процене, да потискујем тај први доживљај, и да рационализујем. И то је функционисало, нарочито да одложи и стиша неку реакцију, која би некога могла да повреди. Понекад и претерано усхићење или пристрасност, која би некога могла да збуни и уплаши. У спознајном смислу - тешко да је донело било шта добро.

И коначно сам прочитао једну књигу Александра Миланковића, његову последњу, „Мала од вртешке“ (СКЦ Крагујевац и Арт Врт, Београд, 2016) и она се потпуно уклапала у овакву естетику стварности и естетику човека, у то поимање човека и света једним тајанственим чулом, које имају или су га макар развили само поједини, а који су међусобно више него сестре и браћа: да виде нешто у човеку и свету што обично око не може видети, а да то није нужно оно што се зове трансценденцијом.

Писао сам о рату, добро. Рат је мој проклети литерарни брат, сапутник којег моје речи саме налазе. Али нисам писао о рату онако како је у овим песмама писао Александар Миланковић. Да га не видим као тако скромног, поклонио бих му се. Није фраза.

Одавно нисам читао овако добре песме, а Миланковић има још читавих пет књига!

А да пишем о томе „о чему“ је ова књига, о рату и детету, рату у детету, детету у рату, о судбини лепоте и судбини речи док около звижде меци, о песнику као записничару, али не обичном записничару него записничару који плаче - не желим; све је то у овим песмама, и ја бих ту био вишак; тим пре што се и сам песник труди да у својим песмама не буде вишак.

О кругу, о колу, који би можда био у стању да окружи и да заокружи и да савлада сав тај хаос, о неком шуму кружења од некуд и од некада који нас подсећа на нешто а да ни сами не знамо шта - о томе тек нећу. Постоје ствари које се могу изразити само језиком песме.

Нема коментара:

Постави коментар