среда, 22. фебруар 2017.

ПОВРАТАК (Предраг Јакшић, 2017)


Владимир Коларић

ПАРАНОИЧНИ ЈОВ

 
Куга нашег времена су фармацеутске компаније, а реакција савременог Јова на неиздрживу патњу је параноична; уместо да своје (лажне?) пријатеље-саветодавце поучи да су „наши критеријуми погрешни“, он их убија.

Дебитантски дугометражни играни филм „Повратак“ Предрага Јакшића, са учешћем иконичних америчких глумаца Лазара Роквуда, Ника Манкуса, Мајкла Пареа и Џона Севиџа, као и занимљивог избора домаћих глумаца и „камео“ појава, већ је и старту занимљивији од већине филмова текуће српске продукције: то је неспорно филм који „о нечему говори“, има идеју и трага за неким смисловима, па чак у некој мери оперише и са „подтекстом“, што је појам за који сумњам да добар део овдашњих редитеља и драматурга уопште зна шта значи.

Прича о фармацеуту српског порекла, који се из Америке враћа у своје родно село гоњен грижом савести због прљавих послова у које је била укључена компанија у којој је радио, као и због расула сопствене породице, али можда и од оних за које може бити незгодан сведок, при чему га у завичају ипак стиже нечиста америчка прошлост, што од њега прави вишеструког убицу - није грађена ни на кодовима жанровског ни на (идеолошким) матрицама фестивалског, такозваног „ауторског“ филма. Попут „ауторског“, филм инсистира на идејности, „атмосфери“ и аутентичности-субјективности а не типизованости израза, док се попут жанровског филма не одриче нарације, наглашене семиотичности и релативно континуалне монтаже, као и ослањања на филмску традицију.

Као што филм, и поред интер и метатекстуалних слојева повезаних најпре са глумцима и „појавама“ који са собом носе пртљаг својих професионалних и животних биографија, у основи није посмодернистички и филмофилски пастиш, тако ни надоумица о вези за границом између реалности и илузије, односно природом и „оправданошћу“ јунакове параноичности, није третирана у маниру „халуцинопоетика“, већ у основи психо-реалистички.

Експлицитно позивање на библијски текст, претећа и предапокалиптичка семантизација и атмосфера простора који је протагониста изабрао са сопствено уточиште или искупљење, поред поетичког лука на линији локално-глобално, даје филму извесну значењску и идејну ширину, као и стилско-поетичку аутентичност, повремено и упечатљивост, не само у контексту тренутне српске продукције. Глумачко тело Лазара Роквуда успешно презентује рањеност конкретне људске егзистенције насиљем и обманама „овога света“, који се, самоскривљено и самоумишљено или не, од почетка претећи и готово инстинктивно непријатељски односи према главном јунаку.

Ипак, недореченост митопоетског модела заснованог на књизи о Јову, неодређеност праве природе и усмерености пародијског и иронијског поступка примењеног у филму, нарушавање драматуршко-драмског континуитета анегдотално-епизодичним уметцима и повремена визуелно-кинестетичка одступања од проверених принципа филмског језика, мањи су проблем од извесне недорађености ликова, узрокованим пре недостацима у редитељском вођењу глумаца него драматуршком поставком. С обзиром на значај који главни лик има у оваквом поетско-драматуршком моделу, ово битно нарушава рецепцију и естетско-идејне домете филма.

То је штета, јер овај филм је, с обзиром на идејне и естетске потенцијале, несумњиву посвећеност у извођењу и слободарско-истинољубиви етос, заиста могао бити као ниједан други. Остаје ми да се, пре свега као гледалац, надам да ће у свом следећем филму, а таквог би морало да буде, Предраг Јакшић порадити на свом редитељском раду са глумцима.

Нема коментара:

Постави коментар