НЕНАД ГЛИШИЋ: ЕЗОПИДЕ

Владимир Коларић

И НИКАКВА МЕТАФИЗИКА

 

Ненад Глишић каже: „Ја сам реалиста“. И заиста, у овој краткој књизи кратких прича посвећених Езопу, „Езопиде“ (Алма, Београд, 2016), он је можда више реалиста него било ко у нашој текућој књижевности.

Када мисли на Езопа, Глишић мисли не басне, али не на њих као бекство него као на оштрицу. Али мисли баш и на тог-и-тог Езопа, позитивно-историјски мало познатог, али предањски конституисаног као роба који је своје приче писао на песку, а онда, када је био ослобођен, од стране разбеснелих грађана бачен са литице, како их не би терао да се препознају у његовим „куцама и мацама“.

Дакле, да се разумемо, Глишић формално не пише басне: он се користи једном формом са примесама баснолике параболичности и тенденције, док му „Езопов начин“ пре него што му даје формални узор, заправо помаже да „подеси нишанске справе“ у односу према свету и стварности, и то врло савременом и врло конкретном и врло промишљеном односу према свету и стварности. Односу заснованом на истраживању те стварности (пре свега као друштвене стварности), експлоатацијских и манипулативних матрица које олако узимамо за стварност саму.

Полазећи од мита, стереотипа, популарне представе, он нас брзо (буквално „у пар редова“) суочава са зидом стварности, која сама по себи никако није парабола, већ је оно тврдо, што се живи, и то у друштву, „међу нама“, живи.

Глишић ни приватно ни јавно не крије своја јасна и одређена идеолошка убеђења; он би у литератури свакако да буде „ангажован“, „у акцији“, „у борби за“ колико и у „борби против“, безмало и наизглед крут, сув и дидактичан. Али не, ипак, Глишић је не само у својим песмама, већ и у овим причицама, нешто што се никако, па ни литерарно ни естетски не би смело потценити: он не би да нам допусти да се варамо, да варамо себе и друге - и тако у недоглед, па макар то варање било само речима или у речима. Он хоће да отворимо очи за стварност, па и не видели тамо све оно што и како он види. Јер шта је друго естетика него наш однос ка стварности (и са њом), онаквој каква нам се она показује. А пречесто нам се показује онако како бисмо то ми у својој слабости хтели, или како би други хтели за нас.

У том судару естетике и идеологије, Глишић се опредељује за реализам, онај који говори „о самој ствари“, ствари која сама собом не представља ништа него себе саму, и човеку који је човек само ако сачува у себи и нешто друго (не обавезно и нешто „више“) осим оног „придодатог“, ако је још било шта друго него само скуп „придодатог“. Или, ипак, о човеку који је некако увек човек, какав год и шта год од њега направило све то „придодато“: човек је човек је човек - и никаква матафизика. То је тај Глишићев реализам, реализам циља а не поступка; реализам који би некако поново да буде оружје истине а не обмане и лажи, а можда чак и оружје борбе.

Али не плашимо се, јер превише смо се, уопште, плашили реалности плашећи се заправо себе и за себе; и предуго смо се плашили реалности плашећи се да се њен зид - онај у који свакодневно ударамо толико да бисмо радије заборавили да постоји - не претвори у понор, а ми ваљда самим тим у ништавило. И ко нам је крив сад, кад смо убеђени да смо сами и уплашени, и да је довољно да се претварамо како никакве реалности заправо и нема, пишући је увек, ако уопште мора да се пише, под наводницима. То само по себи можда и не би био проблем, уздамо се некако у време и историју да све нивелишу, али кад призивање реалности постане налог времена и чин више не само индивидуалан, него колективни и политички, то уме да буде много гадно, и са наводницима и без њих. А у томе смо, и од тог бекства нема.

И зато би литература могла да буде ту не да нас успављује и умирује,  нити да буде програм деловања, него да нас припрема, „опамећује“ и „освешћује“, како до најгнуснијих заплета ваљда не би ни дошло.

То је та утопија литературе, и утопија уметности, без које је питање да ли би се том литературом и том уметношћу ико уопште и бавио.

Е сад, не бих рекао да Глишић такву утопију, или било какву утопију, уопште и жели. Али било како било, „Езопиде“ свакако нису књига црвених или црвено-црних барјака; нема ту барјака, то су све беле шуштаве странице; то је литература која и даље верује да литература може да има неког смисла.