Светислав Пушоњић: Изван њиховог домашаја

Владимир Коларић

ОВАКВИ КАО ОН

 

Приповетке Светислава Пушоњића из збирке „Изван њиховог домашаја“ (Жагор-Логос, Београд, 2006) су реалистичне, у смислу једног „пресног“ реализма који не избегава незгодна питања свог времена, па и она о чијој легитимности не постоји „званични“, дакле медијски и институционално верификован, друштвени консензус; истовремено једног релативно детаљистичког реализма који се мање ослања на утицај медијског посредовања а више на обрасце језички (идиомски) модернизоване реалистичке приче деветнаестог века; који се не клони жаргона, али избегава ослањање на иконографију и кодове популарне културе.

Извесна тенденциозност и типизираност у овим причама стога није последица списатељске невештине или жанровских конвенција, колико једног отуђења од оног што се сматра савременим светом; рецимо то отворено - од западног света. И то неспорно једног аутентичног отуђења, које тражи свој литерарни и свој културни израз; а које је, волели то или не, један сегмент српске историје и културе, пред којим не бисмо смели да жмуримо, колико год се некима од нас чинио несхватљивим, па можда и опасним.

Ове приповетке и овај реализам стога стварају известан ефекат онеобичавања, „очуђења“ на нашем макар и критички обликованом погледу на савремену друштвену, културну и политичку стварност. По томе се, због другачијег културно-политичког контекста, највише и разликују од својих пандана, који на трагу на пример Валентина Распутина, социјалистичког реализма и сеоске прозе итекако постоје у савременој Русији.

Ипак, та отуђеност није овде само декларативна и програмска, она је и болна. Она је, пре него призивање некаквог „златног доба“ патријархалности, у својим бољим моментима у основи вапај за „живом душом, која се са нечим рве и за нечим трага“, душом коју још није смрвио механизам „овог света“, ма под којом идеологијом се тај свет крио. А ту свакако има нешто од оног бунтовништва и слободарства, које једино и може бити достојно истинског писца.