понедељак, 06. фебруар 2017.

ŽENE DADE (Dah Teatar, 2017)


Владимир Коларић

ЈЕДНА САСВИМ БЕЗОПАСНА ИЛУЗИЈА

 

Све је већ у наслову: и дада чији јубилеј ето и даље обележавамо, и жене, те скривене и од очију јавности и историје склоњене жене које су дале значајан допринос овом покрету.

Представа „Жене даде - Једна могућа изложба“ ДАХ Театра, у режији Дијане Милошевић (2017) има најпре скроман и програмски циљ маркирања женског присуства, односно присуства жена у овом номинално најрадикалнијем авангардном покрету, који је, биће, рушио све културне и друштвене баријере осим, изгледа, патријархата, и све смислове, осим, опет изгледа, оног који генерише патријархална доминација као таква.

Али, ипак, није ово представа која сва та некада радикална и револуционарна питања преокреће у идентитетска, она указује на немоћ сваке борбе против доминације и контроле, која „штеди“ и „превиђа“, ако не на речима оно на делу и пракси, саме дубоке основе, „дубинске структуре“, те доминације и контроле, оне које су матрица, које онда ех-та-историја само репродукује.

Отуд језа рата која лебди над овом представом, као и над дадаистима онда, као над нама сада, као над свима нама мање или више у свим временима, док је времена. Али отуда и нада, да историја није само насиље и зло, него често пружа и примере добра, оне истинске људске снаге; а на нама је да одлучимо - која ће од тих историја бити „наша“. Нешто је ипак и до нас, колико год нас разуверавали, није све слепа судбина и још слепља сила, није све право јачег, бешњег и бројнијег.

А моћ или немоћ уметности у историји и времену, шта је то? То је оно да хоћемо и да јесмо, да јесмо оно што хоћемо и хоћемо оно што јесмо. Макар и на тренутак, и победили смо, чини нам се.

Непријатељи човечанства ће увек бити они који се боре за мир, који не одступају. Човечанство ће их клати и гонити, јер постављају оно одлучујуће, и једино право дадаистичко питање, ако дадаизам жели да буде радикалност сама, крајње питање - има ли шта важније од појединачног људског живота, ма ког и ма каквог живота? Певајмо о томе, певајмо и засипаће нас крвљу и говнима; али певајмо.

Ипак, највећа вредност ове „сценске изложбе“, "позоришне инсталације", је оно што би увек и требало да буде највећа вредност сваке сцене - они на њој: глимци Евгенија Ешкина Ковачевић, Александра Јелић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић, Иван Николић, и музичари Немања Ајдачић и Угљеша Мајдевац. Они су оно лепо и чулно, јединствено, разгаљујуће, оно што смо увек волели у позоришту; због чега имамо илузију да је позориште, ипак, нешто мало више од живота, оног живота времена и свакодневнице, за који некако и не верујемо да смо створени да живимо. А то је за разлику од наших свакодневних живота, једна сасвим безопасна илузија.Evgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan NikolićEvgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan Nikolić
Muzičari / Musicians: Nemanja Ajdačić, Uglješa MajdevacEvgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan Nikolić
Muzičari / Musicians: Nemanja Ajdačić, Uglješa MajdevacEvgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović, Ivan Nikolić
Muzičari / Musicians: Nemanja Ajdačić, Uglješa Majdevac

Нема коментара:

Постави коментар