Владимир Коларић
ЦЕЛУЛАРНИ
ЗЕН
Друштвена мрежа у својој тренутности и ефемерности
може да буде медиј уметности, под условом да саму ту уметност у њеном настанку
и естетском профилу такође карактеришу ефемерност и тренутност, што је са овим зен
бљесковима непоседног ауторовог окружења свакако случај.
Тим пре што предмет ових фотографија, ако и јесте
Београд, оно свакако није свакодневница, бар не у уобичајеном смислу речи.
Аутор не слика комаде београдске социјалне стварности, и ако ове фотографије и
јесу документ и ако сведоче свакодневницу, оне су пре један „субјективни“,
унутрашњи документ и субјективна, унутрашња свакодневница, једно искуство
погледа, само мојих погледа, и искуство погледа као догађаја, у свој њиховој
макар и привидној случајности, неодређености, успутности.
Једна, колоквијално говорећи, зен мирноћа и
медитативност ових снимака почива на форми која је на размеђу између
предметности и апстракције, представљања и орнаментике, чији би сликарски
корелат били Зорислављеви омиљени сликари какви су Никола де Стал или Ротко.
Ове примитивне фотографије посредоване популистичким
и корпоративним медијем поседују бљесак једног сасвим традиционалистичког естетског
идеала превазилажења границе између субјекта и објекта, посматрача и
посматраног, речи и дела, ка нечем невидљивом и неизрецивом, недостижном и
бескрајно другачијем и удаљеном, али што је и увек ту међу нама, што бисмо
волели да је у сваком од нас.
Ето, и на овакав начин уметност не мора да нам
нуди само комаде стварности, него и комаде колача, чега смо, у овим оскудним
временима, итекако жељни.
Нема коментара:
Постави коментар