Владимир Коларић
МОРАЋУ СЕ
БОРИТИ
Као што је уредница „Гардијана“ која је прва
представила Сноуденове „проваљене“ податке јавности, и поред временског теснаца
морала да уреди понуђени текст како би, ослобођен обавештајног жаргона, био
приступачан широкој публици, тако и Стоунов филм (Snowden,
2016) представља широкој,
а не обавезно истомишљеничкој публици презентован „случај Сноуден“, са његовим најосновнијим
етичким, политичким и идеолошким импликацијама.
Стоун је своју интервенцију-интерпретацију, како
у уводној шпици тако и у интервјуима, прецизно описао као „драматизацију“, и то
не у смислу адаптације литерарног предлошка (мада је такав постојао у нефикционалној
прози Лука Хардинга) него у смислу превођења документарног материјала у драмски
дискурс. Материјал „из стварности“ (већ као такав медијски посредован) жанровски
је обликован као „напети трилер“ (са парадоксално познатим исходом „у
стварности“), а продукционо као мејнстрим савремене америчке кинематографије
поетички утемељен на „причи“ и идентификацији (што шире могуће) публике са
главним ликом.
У овом филму, дакле, драматургија побеђује
конспирологију, док Америка за Стоуна није „Зелена земља“ са својим нимало
светлом улогом у „апокалиптичком“ процесу, већ - и поред свега - домовина, у
којој би ствари можда-ипак-једног-дана могле да крену на боље, ако би се њени
грађани вратили својим претпостављеним слободарским коренима. У том смислу,
Сноуденово почетно опредељење за Тороа и Ајн Ренд, односно вера у индивидуалну
слободу и индивидуалну акцију, која боље мотивише његове одлуке него било каква
апстрактна морална упитаност, сведочи о томе како је савремена (империјална) Америка
изгубила своје најбоље синове и кћери, управо оне који су озбиљно схватили обећања
о слободи за сваког и аутономији појединца, изгубивши тиме, једном и коначно,
глобални рат за људске душе.
Ипак, говор слободе је данас, а вероватно је тако
увек и било, ствар неколицине дивљих маргиналаца, хероја који кроз векове
преносе пламен мира, опасно уверење да је мир могућ, одричући се због тога свих
блага на свету. „Сноуден“ је у поређењу са том светлом традицијом тек писмо из
затвора објављено уз дозволу управе; али нека и то за сад буде довољно.
Данас више нема где да се побегне и борба се мора
прихватити. Или се покорити.
А човеку некако не пристаје да буде покорен.
Нема коментара:
Постави коментар