Владимир Коларић
КАД ГЛАВЕ
НАМ ИГРАЈУ
Живимо поново у она ужасна времена, када тирански
апсолутни дух јури да нас прождере, да од нас и у нама не остане ништа осим
њега самог, да свако од нас за себе може да каже још само и једино да је - он.
А ту је и дуализам који нас мори у тим последњим
вековима, а најстрашнији од свих - дуализам који инсистира на, или доприноси,
расколу између природе и културе. Па или је природа за њега нешто насумично,
акцидентално, хаотично, што човек са својом културом мора да укроти, уведе у
ред, овлада и савлада, или је пак оно насумично, не(са)мерљиво, акцидентално
култура, оно дакле нешто другостепено у односу на некакву датост природне
закономерности. А тиранија датости која неће преиспитивање, или тиранија историзма
која хоће рај на земљи - шта је од тога горе?
Али може се и другачије, као Радомир
Константиновић, па и у овој „маргиналној“ књизи његових радијских читања
подстакнутих текућом часописном продукцијом у Југославији (1966-1979), под
насловом „На маргини“ (University Press, Сарајево, 2013). Култура, тако, може бити „артикулација
збивања света и свести“, „артикулација неартикулисаног“, па се њен главни,
највиталнији вид оглада у „тежњама које још нису артикулисане“, а не у датости довршеног
дела: „Нагласак као да је увек, у суштини, на самој тежњи, на процесу, на ономе
што је и основно у једном делу, што изражава у њему један покрет. У сваком делу
постоји нека врста сукоба између тежње, тако природно људске, за резултатом, за
остварењем и овога живог процеса, који се кроз дело изражава, који се кроз њега
наставља. Култура је смисао за овај процес“.
А дуализам,
иако неспорно „кобан“, може бити сагледан као „могућност дељења оне крајње
сложене и крајње заиста контрадикторне јединствености света и духа“, а „које најприснија
наша природа осећа као највеће зло“. Јер шта ако је јединство онај тирански
апсолутни дух, који нас прождире и који нас ништи, нас, сваког од нас појединачно,
саму нашу појединачност која је сва нада наша?
Ипак, још једно „могло би“: а могло би јединство
и могла би целина не бити тиранска и ништитељска, могла би да буде - зашто да
не - и слобода, јер о томе се овде све време и ради, о томе како мишљење и како
живљење може да буде слобода. Како уопштавање, и како суживот, може да буде
слобода. Ето, на пример: „Остаћемо специјалисти, парцијалисти, делићи идеалне
целине, сањајући о тој целини, (...) и сав смисао, изгледа, биће управо у томе
сневању, а све његова вредност у његовој дубини, у снази наде и очаја који се
ту улажу“.
Радомир Константиновић и његов напор ка мишљењу
сложеног, несводивог, неизрецивог, у овом одсудном часу (кад, његовим речима, „главе
нам играју“) потребнији су нам него икада раније.
Нема коментара:
Постави коментар