Владимир Коларић
БОЈЕ ТУГЕ
Жестоко је Јакоб Израел де Хан (1881-1924) платио
за свој први роман: изгубио је посао и пријатеље, а великим делом и своју
књижевну будућност, и то све као још веома млад човек. Касније се разочаран у
револуцију, јер на примеру Совјетског Савеза „није донела обећану владавину
правде“, окреће ционизму, најпосле се враћа свом породичном ортодоксном
јеврејству, и залажући се за суживот Арапа и Јевреја бива убијен у политичком
атентату. Моћници овог света до краја нису дали мира овом очито правдољубивом и
талентованом човеку, па је његову ликвидацију наложио будући шеф израелске
државе Јицсак Бен-Цви. Де Хан остаје донекле познат тек као прото-семиотичар
(дисертација посвећена лингвистичко-философском истраживању правне
терминологије) и песник, па се и као зачетник експлицитне хомосексуалне
тематике у холандској књижевности данас помиње неко сасвим други, који је писао
читавих пола века касније. Пример оваквог третмана је и податак да је његов „фатални“ роман
написан 1904. године „Приче из предграђа Пејп“ (Pijpelijntjes,
Ариус-Завет,
Београд, 2011, превод Јелица Новаковић Лопушина) поред холандског доступан још
једино на чешком и, сада, на српском језику. А то је изузетна привилегија!
Јер као што је веровао да је могуће и дозвољено
залагати се за мир и суживот историјски завађених народа, Де Хан је изгледа
веровао и у бесмислену утопистичку идеју да не постоји разлог због чега се не
би могло рећи (или написати) оно што се има рећи. Да је свет беспримерно богат
и да се може посматрати из практично бесконачно много перспектива, бар онолико
колико има људи на земљи, а и људи се мењају, па и то треба да им буде допуштено,
да се ни свако од њих не ограничава на прописан број и „тип“ погледа на
стварност.
Фокус овог модерно, динамично, суптилно и занимљиво
(да, све то) писаног романа није на експлицитној друштвеној репресији према припадницима
„другачије сексуалне оријентације“, већ пре на болној жудњи за целовитим
људским контактом у времену претварања (или сазреле свести о претварању) људи и
људских односа у функционализоване апстракције. Сама позиција Сама и Јоупа
између грађанске класе којоj (пре свега путем образовања) теже и радничко-лумпенског
окружења амстердамског предрађа Пејп, коме реално и економски припадају, у
некој мери је децентрирана и флуидна и даје посебну особеност ( и „боју“) сагледавању
актуелне стварности, пре свега стварности људских односа из њихове перспективе.
За Де Хана ни забрањена мушка љубав ни живот
нижих друштвених слојева, а што ће најскупље платити, нису предмет дистанциране
медицинско-социолошке егзегезе, нити самодовољног естетизма, већ рафинирано и саосећајно приповедање у првом лицу (Јоуп),
које ни у једном тренутку не тражи оправдање за мотивисање сопствене
приповедачке позиције, понашајући се као да је она подједнако легитимна као
било која друга.
Свет овог романа, однос јунака и стварности,
одређен је насиљем и „тужном жудњом“ са најсуптилнијим могућим утопистичким
призвуком ("а што не би могло да буде другачије?"), као и саосећајним плачем за
патњом свега живог, макар он, у складу са доминантним идентитетом „савременог“
човека, био производ тек сујетног самосажаљења.
Поред Сама и Јоупа, протагониста овог романа је и
Амстердам, посебно Пејп. „Боже, овај град је једна горопадна животиња“, каже у
једном тренутку Јоуп, на шта му Сам оговара: „Напиши песму о томе“. И заиста,
овај роман је и једна велика песма, песма оних који искрено признају да се боје
„горопадних животиња“ и да нипошто не би желели да се претворе у једну од њих, чак и кад изгледа да управо то и јесу.
А куд ћете већи утопизам од тог?
Нема коментара:
Постави коментар