Владимир Коларић
ДО
ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА
Тоталитарни ум би да наш живот и наши снови буду
ништа, и то не само са становишта неког конструисаног тоталитета, него и за нас
саме, за сваког/сваку од нас
појединачно.
А представа ДАХ Театра „Можда сањати!“ (2016, режија
Дијана Милошевић) отвара нам прозоре за и урамљује (и то буквално - сценски) баш
те наше мале животе и мале снове, за које не бисмо смели никоме да допустимо да
нас убеди да су било исти као сви/свачији
други било небитни са становишта целине. А ко одређује шта је и шта мора да буде
та целина - то некако увек пропусте да нам кажу.
У свом зрелом и изграђеном сценском присуству Ивана Миленовић Поповић одиграва
свој живот и своје снове, а интеракција са музичарем (Угљеша Мајдевац) омогућава
да се то присуство одреди управо као такво - сценско, игром превладавајући
дихотомију између стварности и фикције, живота и уметности, сна и јаве, снова и
будности.
И наравно, то је представа и о уметности и уметнику: јер шта када се после
дуготрајног и напорног стицања уметничких вештина, „рада
на себи“, поново - али овај пут баш као уметници - суочимо са тврдим
зидом реалности, када схватимо да за нас, и то за нас као уметнике, поново нема
бекства, нема излаза, нема кокетерије, а да бреме које смо на себе узели није нимало лако. Да би
све осим тога да кажемо своју реч било кукавичлук и злочин, и да коначно и ми,
као уметници, нешто морамо. Да та реч понекад није само за нас, него и за неког
другог, за неке друге, који у нас гладају са ишчекивањем и надом, са осећањем
да им - ипак и у основи - нешто дугујемо. Да као уметници морамо моћи да се
ставимо на место другог, других, понекад на место толико других да им се ни
броја не зна, јер други никада и не би смели да буду број.
А тамо, где више нико није број - тамо би морала да се рађа уметност.
Нема коментара:
Постави коментар