BABADUK (Dženifer Kent, 2014)

Vladimir Kolarić

 

TEŽINA I BLAGORODNOST

 

Na jednom nivou, film „Babaduk“ (The Babadook, 2014) Dženifer Kent je u celini metafora za jednu posebnu vrstu ljudskog odnosa, koje često ne želimo da priznamo i prepoznamo, a to je ambivalentan odnos roditelja prema detetu. Takođe, ovo je i relativno koherentan film o posednutosti, ali i metafilmska struktura gde se čudovište uobličava prema matrici popularne kulture i filma, i to filma u njegovoj iluzionističkoj tradiciji, ovde pre svega usmerenog na oblikovanje dečije imaginacije.

Zlo se ovde javlja kao posledica majčinog neprihvatanja i nemirenja sa tragedijom iz prošlosti, koja obeležava i oblikuje ambivalentan stav prema detetu kao svojevrsnom svedoku i spomeniku očeve smrti na dan sopstvenog rođenja. Dok majka uspeva da održi aktivan i odgovoran odnos prema detetu, uz istovremeno nesuočavanje sa pravom prirodom detetovih problema, što nadalje otvara prostor za delovanje zla, životi protagonista se još drže pod kontrolom, remećenom jedino simptomatologijom detetovih noćnih strahova i opsednutosti čudovištima. Ipak, detetovi strahovi nastali u ozračju imlicitnog neprihvatanja i ambivalencije, kulminiraju sve do tačke kada suočavanje postaje neizbežno, i koje se u prvom momentu ispoljava kao nasilje uzrokovano neprihvatanjem i nepriznavanjem drugog.

Verbalno i gestualno ispoljavanje detetove ljubavi prema majci i njeno prihvatanje odgovornosti, u vidu priznavanje deteta u svoj njegovoj ovde-i-sada egzistencijalnoj konkretnosti, makar privremeno pobeđuje zlo i otvara prostor komunikaciji i razvoju.

Daleko od svakog pseudo-religijskog trijumfalizma, čudovište ipak ostaje u podrumu, čekajući da apstraknost ponovo zameni konkretnost, bezličnost lik, a da čamotinja pobedi odgovornost, pa da se ponovo razbudi, ovaj put još snažnije, preteći da se prelije i na nastupajuće generacije. Takođe, dečak je posle ovog iskustva obeležen magijskim darom koji pre onespokojava nego što pruža utehu i nagradu za patnje, i u svom pseudo-harizmatskom poreklu ostaje potencijalan magnet i potencijalne dveri za ponovno buđenje, ponovnu aktivaciju onog drevnog zla uslovljenog nepriznavanjem i neprihvatanjem, ljudskim pragrehom kao takvim.

Film „Babaduk“, iako estetski, poetski i kinematografski sasvim skromnih dometa, zbog bogatstva relativno koherentnih konotacija iz domena etike, psihologije i religije, postaje filmsko iskustvo vredno u njega uloženog vremena. Uz svest da je možda upravo to vreme, „naše“ vreme, potrebno nekome ko je pored nas, nekome ko nam je najbliži a kome bi trebalo da smo bliži nego sebi samima, i kome je potrebno da zna da je tako, upravo tako i nikako drugačije – da zna i da veruje da smo tu.